За Алвина је путовање кроз Лис имало извесну снолику нестварност. Утихла попут духа, машина је клизила преко таласастих равница и вијугала кроз шуме, никада не скрећући са свог невидљивог трага. Путовала је можда десет пута брже но што би човек нормално корачао; ретко се иначе доганало да се неком житељу Лиса више жури од тога.
Прошли су кроз многа села, од којих су нека била већа од Ерлија; већина их је била подигнута на у основи сличан начин. Алвин је са занимањем уочавао танане, али важне разлике у одевању, па чак и физичком изгледу које би се испољавале када би из једне заједнице прешли у другу. Цивилизација Лиса састојала се из више стотина различитих култура, од којих је свака неком посебном надареношћу доприносила целини. Ховеркрафт је био добро натоварен најпознатијим производом Ерлија — малом, жутом бресквом коју су са захвалношћу примали сви којима би Хилвар дао неколико комада. Често се заустављао да поразговара са пријатељима и да представи Алвина, кога је сваки пут очаравла једноставна љубазност тренутног преласка на говорни језик чим би се сазнало ко је он. То мора да им је било прилично напорно, али колико је он могао просудити, они су увек одолевали искушењу да склизну у телепатију и никада га нису искључивали из својих разговора.
Најдуже су се задржали у једном малом селу, готово скривеном у мору високе, златне траве, која им се уздизала високо изнад глава, таласајући се на благом поветарцу као да је надахнута животом. Док су се кретали кроз њу, непрестано су их сустизали ваљајући таласи, како су се небројене влати складно повијале над њима. То им је најпре мало сметало, пошто се Алвину јавило неразумно уверење да се трава савија надоле да би га гледала, али је убрзо нашао да непрекидно кретање делује прилично оспокојавајуће.
Недуго потом, Алвину је постало јасно зашто су се овде зауставили. У малој гомили која се намах сакупила још пре но што су кола уклизала у село налазила се и стидљива, тамнокоса девојка коју је Хилвар представио као Ниару. Они су очевидно били веома радосни што се поново виде и Алвин им је позавидео на њиховој неприкривеној срећи при овом кратком сусрету. Хилвар је очигледно доспео у процеп измену дужности водича и жеље да му једини садруг буде Ниара; Алвин га је убрзо извукао из неприлике, давши се у некакво истраживање за свој грош. Није било много тога да се види у малом селу, али он се ипак лепо провео.
Када су поново кренули на пут, појавило се читаво мноштво питања на која је он од Хилвара хтео да потражи одговор. Није имао појма како изгледа љубав у телепатском друштву, и после краћег оклевања изишао је на среду са тим. Хилвар је предусретљиво пристао да му објасни, иако је Алвин посумњао да је прекинуо пријатеља у дугом и нежном менталном опраштању.
Изгледало је да у Лису све љубави почињу менталним контактом, а могли су протећи месеци, па чак и године, пре но што се пар стварно сретне. На овај начин, сматрао је Хилвар, није могло доћи до погрешних утисака нити обмана код обе стране. Двоје људи чији су умови менусобно били отворени нису могли сакрити никакве тајне. Уколико би то неко покушао, други партнер би истог часа знао да је нешто притајено.
Само веома зрели и потпуно уравнотежени умови могли су поднети ово крајње поштење; једино је љубав утемљена на потпуној несебичности била у стању да га преживи. Алвин је схватио да је таква љубав дубља и богатија од свих за које је његов народ знао; она је, у ствари, била у тој мери савршена да он готово није веровао да се уопште може догодити.
Хилвар га је уверио да ипак може; када га је Алвин замолио да буде одрененији, очи су му заискричиле и он је утонуо у своја сањарења. Постојале су неке ствари које се нису могле саопштити; оне су се или знале или нису. Алвин је тужно схватио да никада неће бити способан за такво менусобно разумевање које су ови срећни људи поставили као темљ властитих живота.
Када је ховеркрафт изишао из саване, која се окончала тако нагло као да је постојала нека граница преко које трава није смела да расте, пред њима се појавио ланац ниских брежуљака богато обраслих шумом. Хилвар је објаснио да је то предстража, један од главних бедема који чувају Лис. Праве планине лежале су даље, али Алвину су и ова мала брда била очаравајући призор пун страхопоштовања.
Кола су се зауставила у уској, заклоњеној долини коју су и даље напајали топлота и светлост залазећег сунца. Хилвар је погледао Алвина тако честитим очима, за које се могло заклети да су сасвим лишене било каквог притворства.
«Одавде ћемо наставити пешице», рече он весело, почевши да истоварује опрему из возила.
«Не можемо више да се возимо.»
Алвин баци поглед на брда која су их окруживала, а затим на удобно седиште у коме је путовао.
«Зар не постоји никакав обилазни пут?» упита, не са много наде.
«Постоји», узврати Хилвар. «Али ми нећемо да обилазимо, већ идемо на врх, што је далеко занимљивије. Подесићу кола на аутоматско управљање, тако да ће нас чекати када се будемо спустили са друге стране.»
Одлучан да не попусти без борбе, Алвин је предузео последњи корак.
«Ускоро ће се смрачити», успротиви се. «Неће нам поћи за руком да превалимо тај пут пре заласка сунца.»
«Тачно», рече Хилвар, разврставајући пакете и опрему невероватном брзином. «Провешћемо ноћ на врху, а ујутро ћемо завршити путовање.»
Овога пута, Алвин је знао да је поражен.
Опрема коју су носили изгледала је огромна, али иако је била веома замашна, практично није тежила ништа. Била је запакована у контејнере са поларизаторима гравитације који су јој потирали тежину, остављајући јој једино инерцију. Све док би се кретао у правој линији, Алвин уопште није био свестан да носи неки терет. Баратати овим контејнерима захтевало је мало увежбавања, јер уколико би покушао да изненада промени правац кретања, товар који је носио наједном као да је добијао јогунасту личност, упирући се из све снаге да га задржи на првобитном правцу, све док не би савладао његов моменат инерције.
Када је Хилвар причврстио све ременове и утврдио да је и све остало у реду, лагано су кренули уз долину. Алвин се чежњиво осврнуо према ховеркрафту који је кренуо назад по властитом трагу и нестао са видика; упитао се колико ће часова протећи пре но што поново буде могао да се опусти у његовој удубности.
Менутим, испоставило се да је пењање веома пријатно; благо сунце сијало им је у лена, а унаоколо су се раскриљавали стално нови призори. Постојала је делимично утрта стаза која је нестајала с времена на време, мада је Хилвару полазило за руком да је прати чак и онда када јој Алвин није могао разабрати ни трага. Упитао је Хилвара како је настала ова стаза; одговорено му је да у овим брдима има много малих животиња — од којих су неке биле самотњаци, док су друге живеле у примитивним заједницама које су одржавале многа својства људске цивилизације. Само је мали број открио, или био научен, да користи оруна и ватру. Алвину се учинило да таква створења могу бити само пријатељски наклоњена; он и Хилвар прихватили су то као извесну поузданост, будући да је протекло много времена од када се нешто на Земљи одважило да се супротстави надмоћности Човека.
Пели су се пола часа, када је Алвин по први пут разабрао пригушен, одјекујући жамор у ваздуху око себе. Није могао установити његов извор, јер је изгледало да не допире ни из једног одрененог правца. Није престајао, већ је непрестано потојао бучнији како се предео ширио унаоколо. Радо би упитао Хилвара шта је посреди, да није морао да штеди дах за знатно важнију сврху.
Алвин је био беспрекорно здрав; у ствари, он уопште није упознао болест током целог свог живота. Али физичка кондиција, ма колико иначе била важна и неопходна, није била довољна за подухват који је сада предузимао. Имао је тело, али није располгао умешношћу. Хилварови лаки, дуги кораци, таласи снаге лишени напора што су га узносили уз сваки успон, испуњавлаи су Алвина завишћу — и одлучношћу да не посустане све док уопште буде у стању да покреће ноге. Знао је савршено добро да га Хилвар проверава и није му то замерио. Била је то здрава игра и он се саживео са њоме, иако му се умор полако ширио ногама.