У изненадном надахнућу, он показа на невиљиву куполу која их је штитила од ноћи.

«Кажи ми како је овај кров изнад нас створила та кутија на којој седиш», упита он, «па ћу ти објаснити на ком принципу раде Водови Вечности.»

Хилвар се насмеја.

«Мислим да је поренење поштено. Мораћеш да питаш неког од наших стручњака за теорију поља. Ја ти то свакако не умем рећи.»

Алвина је овај одговор нагнао на размишљање. У Лису је, дакле, и даље било људи који су се разумели у рад машина; тако нешто није се могло рећи за Диаспар.

Провели су још неко време у ћаскању и разговору, када Хилвар рече: «Уморан сам. Шта је с тобом? Теби се не спава?»

Алвин протрља своје још уморне ноге.

«Напротив», признаде он, «али нисам сигуран да ћу моћи. Спавање ми и даље изгледа као прилично чудна навика.»

«Оно је знатно више од навике», осмехну се Хилвар. «Чуо сам да је некада представјало нужну потребу сваког људског створа. Ми и даље обичавамо да спавамо бар једном дневно, макар само неколико часова. За то време тело се освежи, баш као и ум. Зар у Диаспару нико никада не спава?»

«Само у веома ретким приликама», рече Алвин. «Јесерак, мој старатељ, учинио је то једном или два пута, пошто је предузео неке ванредно сложене менталне напоре. Добро саткано тело не би требало да осећа потребу за таквим раздобљима починка; ми смо их се отаралил пре много милиона година.»

Још док је изговарао ове прилично хвалисаве речи, властите кретње су га изневериле. Осетио је малаксалост као никада раније у животу; изгледало је да му се пружа од листова и бедара, да би се потом распрострла по целом телу. Није било ничег непријатног у овом осећају — чак, напротив. Хилвар га је посматрао са веселим смешком, а Алвин је имао још таман толико снаге да се упита не испобава ли то његов друг неку од својих менталних моћи на њему. Ако је то и било посреди, он није имао ништа против.

Светлост која се сливала са металне крушке притулила је свој сјај, али топлота коју је зрачила није јењавала. При последњем трептају светла, Алвинов поспани ум регистровао је једну необичну чињеницу коју ће он морати да испита сутра ујутро.

Хилвар је свукао своју одећу и Алвин је по први пут приметио у којој се мери два огранка људске расе менусобно разликују. Неке од промена односиле су се на пуке наглашености или пропорције, али друге, као што су спољни полни органи и присуство зуба, ноктију и телесних маља биле су знатно темељније. Оно што га је, менутим, највећма зачудило, била је чудна мала шупљина усред Хилваровог трбуха.

Када се, неколико дана касније, изненада сетио ове ствари, она је узроковала читаво мноштво објашњавања. Хилвар је морао утрошити много хиљада речи и нацртати неколико диаграма, пре но што му је пошло за руком да свом пријатељу честито објасни функцију пупка.

Но, управо је то помогло да обојица превале велики корак напред у разумевању основа на којима су почивале њихове културе.

Било је глуво доба када се Алвин пробудио. Нешто га је узнемирило, некакав шушањ који му је допро до ума упркос непрестаној грмљавини водопада. Усправио се у тами, нетремице зурећи у скривену земљу; зауставио је дах, ослушкујући потмулу тутњаву воде и блаже, варавије звуке ноћних створења.

Ништа се није видело. Сјај звезда био је преслаб да обасја велики предео који се пружао неколико стотина стопа испод; само је рецкава линија тамније ноћи, која је заклањала звезде, указивала на планински ланац са јужног обзорја. У мраку поред себе, Алвин је зачуо како му се пријатељ окренуо и усправио.

«Шта је?» огласио се шапатом.

«Чини ми се да сам чуо некакав шум.»

«Какав шум?»

«Не знам: можда је посреди била само уобразиља.»

Владала је тишина док су два пара очију зурила у тајанственост ноћи. А онда, изненада, Хилвар ухвати Алвина за мишицу.

«Гледај!» прошапута.

Далеко на југу сијала је усамљена тачка светлости, сувише ниско на небу да би била звезда.

Изгледала је блештавобела, са љубичастим преливом, и управо док су је посматрали, снага је почела да јој расте, све док око више није било у стању да је непосредно гледа. Тада се распрснула — што је створило утисак да је муња севнула испод руба света. У магновењу, планине и земља коју су окружавале пламено су се оцртале спрам ноћне таме. Читаву вечност потом стигао је дух далеке експозије и у шумама испод мену стаблима се подигао ненадани ветар. Све је убрзо утихнуло и једна за другом пригушене звезде поново су се помолиле на небу.

Други пут у животу Алвин је упознао страх. Он овога пута није био тако личан и близак као у хали покретних путева, када је донео одлуку која га је довела у Лис. Можда је пре било посреди страхопоштовање него сам страх; суочио се са непознатим и као да је већ наслутио да се тамо негде иза планина налази нешто са чиме ће морати да се сретне.

«Шта је то било?» прошапутао је отегнуто.

Уследила је тако дуга пауза, да је он поновио питање.

«Покушавам да установим», рече Хилвар и поново заћута. Алвин је поганао шта му пријатлеј ради и није га прекидао у бешумном истраживању.

Коначно, Хилвару се оте благ уздах разочарања. «Сви спавају», рече. «Нема никога ко би ми казао. Морамо сачекати до јутра, осим ако не пробудим неког од пријатеља. Не бих волео да то учиним ако стварно није веома важно.»

Алвин се упитао шта ли је за Хилвара ствар од стварне важности. Управо је хтео да му предложи, помало саркастично, да ово завренује прекид нечијег сна. Али пре но што је изрекао мисао, Хилвар је поново проговорио.

«Сетио сам се», рече он, са призвуком извињавања. «Прошло је дуго времена од када сам последњи пут био овде и нисам сигуран да ли ме памћење баш добро служи. Али ово мора да је Шалмиран.»

«Шалмиран! Зар он још постоји?»

«Да; готово сам га заборавио. Серанис ми је једном казала да се утврнење налази у овим планинама. Наравно, оно је већ много векова у рушевинама, али можда неко још живи тамо.»

Шалмиран! За децу двеју раса, чије су се култура и историја тако разликовале, ово име је одиста имало призвук чаробњаштва. У читавој дугој историји Земље није било већег епског доганаја од одбране Шалмирана од освајача који су подјармили читаву Васељену. Иако су се праве чињенице сасвим изгубиле у маглама које су густо обавијале Рана Времена, предања никада нису заборављена и трајаће колико и људски род.

Хилваров глас поново се зачу из таме.

«Људи са југа рећи ће нам више о томе. Имам неке пријатеље тамо; позваћу их ујутро.»

Алвин га готово није чуо; задубио се у властите мисли, покушавајући да се сети онога што је икада чуо о Шалмирану. Тога није било много; после огромног времена које је прошло, нико више није могао разграничити истину од предања. Једино је било сигурно да је шалмиранска битка значила крај Човекових освајања и почетак његовог дугог пада.

Мену оним планинама, помисли Алвин, можда се налази решење свих проблема који су га заокупљали толико година.

«Колико ће нам бити потребно да стигнемо до утврнења?» упита он Хилвара.

«Никада нисам био тамо, али сигурно је даље него што сам намеравао да одемо. Сумњам да ће нам бити довољан само један дан.»

«Можемо ли се послужити ховеркрафтом?»

«Не; пут води мену планине, а никаква кола тамо не могу да прону.»

Алвин је почео да се премишља. Био је уморан, стопала су му се израњавила, а мишићи на листовима још су га болели од напрезања на које није навикао. Све је ишло у прилог томе да целу ствар одложи за неки други пут. Али другог пута могло је и не бити.

Под пригушеном светлошћу слабашних звезда, од којих је приличан број згаснуо од када је Шалмиран подигнут, Алвин се неко време носио са властитим недоумицама, а онда је донео одлуку. Ништа се није променило; планине су наставиле своје прекинуто бдење над уснулом земљом. Али кључни обрт у историји већ је минуо и људска раса се кретала ка необичној, новој будућности.