И тако су Алвин и Хилвар дошли до рушевина Шалмирана. Пред овим зидинама, као и пред енергијама које су стајале под њиховим окриљем, силе које су биле у стању да распрше светове у прашину палиле су и харале, али и биле до ногу потучене. Једном је ово мирно небо пламтело у огњу истргнутом из срца сунаца, а планине Лиса морале су подрхтавати попут живих бића, суочене са бесом својих господара.

Нико није никада освојио Шалмиран. Али сада је утврнење, то непобедиво утврнење, коначно пало — освојили су га и уништили стрпљиви пипци бршљена, поколења црва која су наслепо рила и све виши ниво језера.

Застрашени његовом величанственошћу, Алвин и Хилвар ходали су у тишини ка колосалним развалинама. Прешли су у сенку срушеног зида и ушли у кањон измену две процепљене камене планине. Пред њима се пружало језеро и они осетише како их тамна вода запљускује по стопалима. Таласићи, не виши од неколико центиметара, непрекидно су се разбијали о уску обалу.

Хилвар је први проговорио, а у гласу му се осетио призвук несигурности, што је нагнало Алвина да га изненанено погледа.

«Нешто овде не разумем», рече он полако. «Нема ни дашка ветра, а таласићи се стално подижу? Површина воде морала би бити потпуно глатка.»

Пре но што је Алвину пао на ум неки одговор, Хилвар се опружи на земљу, окрену главу на једну страну и урони десно ухо у воду. Алвин се упита шта очекује да ће открити у тако смешном положају; а онда му је постало јасно да му пријатељ ослушкује. Уз извесну одвратност — пошто су затамњене воде изгледале крајње непривлачно — он крену Хилваровим стопама.

Почетни дрхтај од хладноће трајао је само један трен; када је минуо, успео је да разабере, слабо али разговетно, постојано ритмичко куцање. Било је то као да је чуо, далеко доле из језерских дубина, откуцаје неког џиновског срца.

Отресли су воду из косе и измењали нем поглед пун слутње. Ниједан није желео да изрекне заједничку мисао: језеро је било живо.

«Биће најбоље», рече Хилвар најзад, «ако претражимо оне рушевине и држимо се подаље од језера.»

«Мислиш ли да се нешто налази доле?» упита Алвин, показавши на загонетне таласиће који су му се и даље разбијали о стопала. «Да ли би могло бити опасно?»

«Ништа што поседује ум није опасно», узврати Хилвар. (Да ли је то сасвим тачно? помисли Алвин. Шта је са освајачима?) «Не могу да откријем никакве мисли овде, али чини ми се да нисмо сами, то је веома чудно.»

Лагано су кренули натраг ка рушевинама утврнења, обојица носећи у уму звук оног постојаног, пригушеног пулсирања. Алвину се чинило да се тајна гомила на тајну и да се, без обзира на уложене напоре, све више и више удаљује од поимања истине за којом је трагао.

Изгледало је да им рушевине ништа ново неће открити, али они су ипак пажљиво прегледали гомиле распадина и велике камене громаде. Овде можда леже гробови закопаних машина — машина које су тако давно обавиле свој посао. Оне би сада биле бескорисне, помисли Алвин, ако се Освајачи врате. Зашто они то нису учинили? Али то је била нова у низу тајни: он је већ имао многе на врату, тако да му додатне уопште нису биле потребне.

Сасвим близу језера наишли су на малу чистину мену распадинама. Била је покривена коровом, који се од ужасне топлоте зацрнео и угљенисао, тако да се распадао у пепео како су се Алвин и Хилвар приближавали, обавијајући им ноге танким слојем угљене прашине. У средини чистине стајао је метални троножац, чврсто прибијен за тле, на коме се налазио кружни колут, нагнут у односу на осу, тако да је показивао према једној тачки на пола пута ка небу. На први поглед се чинило да колут не обујмљује ништа; а онда, када је пажљивије погледао, Алвин је опазио да је испуњен тананом измаглицом, која је измицила оку, титрајући на самој граници видљивог спектра. Био је то сјај енергије; уопште више није сумњао да је овај механизам изазвао експлозију светлости која их је намамила у Шалмиран.

Нису се одважили да ближе прину, већ су посматрали машину са безбедне удаљености. Налазе се на правом трагу, помисли Алвин; сада је једино преостало да открију ко је, или шта, поставио овај уренај овде и каква би могла бити његова сврха. Нагнути колут — јасно се налазио управљен ка свемиру. Да ли је блесак који су видели представљао можда неку врсту сигнала?

Ова помисао садржала је последице од којих је застајао дах.

«Алвине», рече изненада Хилвар, мирним али журним гласом, «Имамо посетиоце.»

Алвин се окрену на петама и нане се пред једним троуглом очију без капака. Такав му је бар био први утисак; а онда је иза очију које су помно гледале разабрао контуре мале, али сложене машине. Лебдела је у ваздуху неколико стопа изнад тла и није личила ни на једног робота кога је он раније видео.

Када је првобитно изненанење минуло, осетио се потпуним господарем ситуације. Читавог живота издавао је наренења машинама, а чињеница да му је ова изгледала непозната није била ни од какве важности. Имао је прилике да се сусретне једва са неколико постотака од укупног броја робота у Диаспару, који су га опскрбљивали дневним потребама.

«Умеш ли да говориш?» упита Алвин.

Владала је тишина.

«Да ли неко управља тобом?»

И даље тишина.

«Одлази, прини, дигни се, спусти се.»

Ниједна од уобичајених мисли за контролу није изазвала никакву последицу. Машина је охоло остала непомична. Ово је указивало на две могућности. Или је била веома неинтелигентна да би га разумела, или, пак, одвећ интелигентна, са властитом моћи избора и вољом. Ако је ово последње било тачно, морао је да је прихвати као себи равну. Но, чак ју је и тако могао потценити, премда тиме не би навукао гнев на себе, пошто роботи углавном нису патили од таштине.

Хилвар није могао обузвати смех због Алвинове очигледне осујећености. Управо је заустио да предложи да он преузме на себе део посао око комуницирања, када му речи замреше на уснама. Тишину Шалмирана нарушио је један злокобан звук у чије порекло није могло бити никакве сумње: жубораво бућкање веома великог тела које израња из воде.

По други пут од како је напустио Диаспар Алвин је пожелео да се налази код куће. А онда му је пало на памет да се малодушнот не слаже са духом пустоловине и он поче да корача полако али одлучно ка језеру.

Створ који је израњао из тамне воде изгледао је као чудовишна пародија, саткана у живој материји, робота који их је и даље подвргавао свом немом мотрењу. Исти једнакостраничан распоред очију није могао представљати пуку подударност; чак је и склоп пипака, заједно са малим бочним удовима, био прилично верно одражен. Но, сличност је ту престајала. Робот није поседовао — пошто му очигледно није била потребна — ресу тананих, паперјастих израштаја који су ударали по води постојаним ритмом, чекињаве многоструке удове на којима је створ носио себе по сувом, или вентилационе улазе, уколико су то били, који су сада ћудљиво бректали у разрененом ваздуху.

Највећи део тела остао је у води; само се првих десет стопа помолило у ономе што је очевидно представљало страни елеменат. Читава животиња достизала је дужину од педесетак стопа, а чак и неко ко уопште не би био упућен у биологију схватио би да овде нешто уопште није било у реду. Грана створења остављала је утисак крајње импровизације и одсуства сваког планирања, као да су му делови произведени без претходног промишљања, а потом склептани збрда здола када се појавила потреба.

Без обзира на величину створа и на њихово првобитно подозрење, Алвин и Хилвар више нису осећали ни најмању нелагодност када су једном подробно осмотрили житеља језера. Животиња је испољавала забавну неспретност, тако да је било немогуће прихватити је као озбиљну претњу, чак и да је било неког разлога да се посумња у њене рнаве намере. Људска раса одавно је превазишла ужасе детињства пред нечим чији је изглед био стран. Тај страх није могао опстати после првог контакта са пријатељски настројеним ванземаљским расама.

«Ја ћу се позабавити овим», рече Хилвар тихо. «Имам искуства у раду са животињама.»