«Али шта», узбунено узвикну Алвин, «ако и само питање о постојању вода за брисање доводи до брисања памћења?»

«Постоји уобичајени поступак за овакве случајеве и ја ћу га се придржавати. Издаћу другостепена упутства, рекавши машини да пренебрегне моје питање, уколико таква замка постоји. Она ће се онда неминовно суочити са логичким парадоксом; без обзира на то да ли ми одговори или се уздржи од одговора, прекршиће првостепена упутства. У таквим околностима сви роботи поступају на исти начин како би заштитили себе. Они једноставно искључе улазне водове и делају као да им није постављено питање.»

Алвин је пожалио што је повео реч о овом предмету и после кратког менталног колебања закључио је да би и он требало да прибегне истој тактици и да се претвара да му никакво питање није упућено. У сваком случају, поуздано је утврдио бар једну ствар: Централни Компјутер био је потпуно приправан да се ухвати укоштац са сваком неочекиваном замком која може постојати у роботовим јединицама сећања. Алвин није желео да види машину сведену на гомилу гвожнурије; уместо тога, знатно би је радије вратио у Шалмиран са неугроженим тајнама.

Чекао је што је могао стрпљивије да се збије неми, бестелесни сусрет два интелекта. Било је то огледање два ума, које је створио људски геније у давно запретеном златном добу свог највећег достигнућа. Сада су се обојица налазила далеко изван моћи поимања било ког живог човека.

Много минута касније поново је прозборио шупаљ, неодренен глас Централног Компјутера.

«Успоставио сам делимичан контакт», рече. «Сада бар знам природу блокаде и мислим да сам открио због чега је постављена. Постоји само један начин на који се она може отклонити.

Тек када Велики дону на Земљу, овај робот ће поново проговорити.»

«Али то је бесмислено», успротиви се Алвин. «И други Господарев следбеник веровао је у њих и покушао је да објасни шта су они значили по нас. Али углавном је причао неразумљивости.

Велики никада нису постојали, нити ће икада постојати.»

Изгледало је да се нашао у ћорсокаку и осетио је горко, беспомоћно разочарање. Пут до истине запречиле су му жеље једног човека који је био сишао с ума и који је умро пре милијарду година.

«Можда си у праву», рече Централни Компјутер, «када кажеш да Велики никада нису постојали.

Али то не значи да они никада неће постојати.»

Поново је уследила дуга тишина, док је Алвин размишљао о значењу ове опаске, а умови двају робота поново успостављали свој танани контакт. А онда, без икаквог предзнака, он се обрео у Шалмирану.

Све је било у длаку исто као и прошли пут: велика абоносна увала упијала је светлост сунца, али је није одражавала ка оку. Стајао је мену рушевинама утврнења, гледајући преко језера, чија је непомична водена површина указивала да џиновски полип сада представља само разлучени облак анималкула, а не више устројено биће, способно да осећа.

Робот се и даље налазио уз њега, али од Хилвара није било ни трага. Није имао времена да размисли о овој необичности, нити да се забрине због одсуства пријатеља, пошто се готово истог трена догодило нешто тако фантастично, да су му све остале ствари ишчилеле из ума.

Небо је почело да се располућује на двоје. Танак клин таме пружао се од обзорја до зенита, лагано се ширећи, као да се тмина и хаос заривају у Васељену. Клин је неумољиво продирао, све док није обухватио четвртину неба. И поред све упућености у чињеничку стварност астрономије, Алвин се није могао отети свепрожимајућем утиску да се он и његов свет налазе под великом, плавом куполом — коју сада нешто пробада споља.

Клин тмине престао је да се шири. Силе које су га изазвале гледале су надоле, у свет-играчку коју су откриле, можда распредајући мену собом да ли је он уопште вредан њихове пажње. Под овим космичким мотрењем, Алвин није осетио ни узнемиреност, ни ужас. Знао је да се налази лицем у лице са силом и мудрошћу пред којима је човек могао осећати страхопоштовање, али не и страх.

А онда је пала одлука: утрошиће један делић Вечности на Земљу и њене житеље. Долазили су кроз прозор који су отворили у небу.

Попут искри из неке небеске ковачнице, почели су се сливати на Земљу. Њихов прилив постојао је све замашнији и на крају се са небеса обрушавао пламени водопад, распрскавајући се у локве течне светлости када је стизао до тла. Алвин није морао да чује речи које су му зазвучале у ушима попут благослова: Велики су дошли.

Пламен је стигао до њега, али није пекао. Било га је посвуда: испуњавао је велику увалу Шалмирана својим златним сјајем. Посматрајући у чуду, Алвин је приметио да то није безоблична струја светлости, већ да поседује облик и склоп. Почео је да се растаче у разазнатљива обличја, да се сакупља у засебне огњене ковитлаце. Ова вртложја окретала су се све брже и брже око својих оса, док су им се средишта узносила, образујући стубове, у којима је Алвин успео да разабере тајанствено ишчезавајуће приказе. Из ових блиставих тотемских каријатида допирала је танана музичка мелодија, бескрајно удаљена и очаравајуће пријатна.

Велики су дошли.

Овога пута било је одговора. Господареве слуге вас поздрављају. Чекали смо ваш долазак.

Чувши ове речи, Алвин је схватио да су баријере срушене. Истога часа, Шалмиран и његови чудни посетиоци нестадоше, а он се поново нане пред Централним Компјутером у дубинама Диаспара.

Све је била само опсена, нимало стварнија од света маште из сага у коме је провео толике часове младости. Али како је она створена; одакле су потицале необичне слике које је видео?

«Проблем је био необичан», рече тихи глас Централног Компјутера. Знао сам да робот мора имати у свом уму неку визуелну представу о Великима. Требало је, дакле, да га убедим да се утисци чула које прима поклапају са том сликом, а потом је све ишло лако.»

«Како си то учинио?»

«Једноставно, питао сам робота како су изгледали Велики, а затим сам регистровао схему која се уобличила у његовим мислима. Схема је била крајње непотпуна, так да сам морао прилично да импровизујем. Једном или два пута, слика коју сам ја стварао почела је опасно да се подваја од роботове представе, али када се то догодило, осетио сам како збуњеност расте у машини и преобликовао сам слику, пре но што је робот постао подозрив. Мораш узети у обзир да су мени на располагању стајале стотине водова, док је робот имао само један, што ми је омогућило да тако брзо прелазим са једне слике на другу да се промена није могла приметити.

Био је то мали хокус-покус; био сам у стању да презагушим роботове сензорне водове, а у исто време и да предупредим његове критичке способности. Оно што си ти видео била је само завршна, исправљена сцена, која је највећма одговарала Господаревом откровењу. Изгледала је прилично грубо, али је била довољна. Робот је веровао у њену истинитост таман онолико колико је било потребно да се блокада отклони и у том часу могао сам да успоставим потпуни контакт са његовим умом. Он више није луд; одговориће ти на сва питања која му будеш поставио.»

Алвин је и даље био под утиском виненог; одсеви лажне апокалипсе још су му пламтели у уму и он се није сасвим напрегао да схвати објашњење Централног Компјутера. Свеједно; чудесна терапија била је окончана и капија сазнања широм се отворила пред њим, чекајући га да уне.

А онда се сетио упозорења које му је дао Централни Компјутер и брижно упитао: «Шта је са моралним приговором што си морао да погазиш Господарева наренења?»

«Установио сам због чега су издата. Када се будеш упознао са његовим животом, што је сада сасвим изводљиво, видећеш да је он тврдио како је изазвао многа чудеса. Следбеници су му веровали, а њихова убененост доприносила је његовој моћи. Али наравно, иза свих тих чудеса стајало је неко једноставно објашњење, ако их је уопште и било. Изненанује ме што су иначе разборити људи допуштали да буду обманути на такав начин.»