Под њима се пружала пространа долина, по којој су биле раштркане раздражујуће, неприступачне куполе. У њеном средишту видео се разговетан траг велике експлозије — експлозије која је миљама разбацала комаде материје на све стране и издубила плитак кратер у тлу.

А одмах уз кратер налазила се олупина неког свемирског брода.

Спустили су се недалеко од попришта древне трагедије и лагано кренули, чувајући дах, према огромној, разбијеној трупини, која се узносила над њима. Само је један кратак део брода — кљун или крма — остао цео; остатак је вероватно уништен приликом експлозије. Док су се приближавали олупини, једна мисао изненада се зачела у Алвиновој свести, постајући све разложнија, да би коначно стекла статус извесности.

«Хилваре», рече он, нашавши да је тешко причати и корачати у исто време, «мислим да је ово брод који се спустио на прву планету што смо је посетили.»

Хилвар само климну, хотевши да уштеди ваздух. Иста помисао већ је и њему пала на памет.

Била је то добра поука неопрезним посетиоцима. Надао се да Алвину неће промаћи ово наравоученије.

Стигли су до трупине и бацили поглед у отворену унутрашњост брода. Имали су утисак да им се пред очима налази огромна зграда која је грубо располућена; подови, зидови, и таванице, преломљени у тачки експлозије, пружали су извитоперену слику попречног пресека брода. Алвин се упитао каква необична бића и даље почивају на местима где их је смрт затекла у олупини њихове летелице.

«Не разумем», рече Хилвар изненада. «Овај одељак брода тешко је оштећен, али је ипак прилично сачуван. Где се део остатак? Да се летелица није преполовила у свемиру, после чега је ова трупина пала овде?»

Одговор су сазнали тек када су робота поново послали у истраживање, а и сами испитали подручје око олупине. Није било ни присенка сумње; све ограде које су могли имати нестале су када је Алвин пронашао на малом брду поред брода низ ниских хумки, од којих је свака била дугачка по десет стопа.

«Дакле, спустили су се овде», настави Хилвар, «и пренебрегли упозорење. Били су љубопитљиви, баш као и ти. Покушали су да отворе куполу.»

Показао је на другу страну кратера, према глаткој опни и даље без белега, у коју су отпутовали владаоци овог света запрели своја блага. Али то више није била купола; сада се видела готово цела кугла, пошто је тле у коме је постављена дигнуто у ваздух.

«Уништили су властити брод и многи су ту погинули. Но, без обзира на то, успело им је да га некако окрпе и да се поново отисну у свемир; одбацили су овај одељак и све што је било од неке вредности. Какав је то подухват морао бити!»

Алвин га готово није чуо. Посматрао је необичан знак који га је најпре привукао на ово место: била је то танка цев, око које се налазио водоравни круг на трећини пута од врха. Ма како му изгледао стран и непознат, Алвин је могао да одговори на нему поруку коју је овај носио низ векове.

Под тим каменовима — уколико би одлучио да их разгрне — чекало га је решење бар једне загонетке. Али она је могла и да остане тајна; било ко да су ова бића, она су завредила право на вечни спокој.

Хилвар је готово пречуо речи које је Алвин прошапутао док су се лагано враћали ка броду.

«Надам се да су стигли кући», рече.

«А куда сад?» упита Хилвар, када су поново дошли у свемир.

Алвин је замишљено погледао екран пре но што је одговорио.

«Мислиш ли да би требало да се вратим?» упита.

«То би било мудро. Срећа нас можда неће још дуго пратити, а ко зна каква нас још изненанења чекају на овим планетама.»

Био је то глас здравог разума и опрезности и Алвин је био спреман да му сада посвети већу пажњу него што би то учинио неколико дана раније. Али превалио је велики пут и цео живот чекао на овај тренутак; неће се вратити док још има толико много да се види.

«Од сада ћемо остати у броду», рече, «и нигде се нећемо спустити на површину. Тако ћемо бити довољно безбедни.»

Хилвар је слегао раменима, као да одбија да прихвати било какву одговорност за оно што се може убудуће догодити. Сада, када је Алвин показао извесну меру опреза, није му се чинило одвећ мудрим да призна да је и он подједнако радознао да наставе истраживање, премда је одавно изгубио сваку наду да ће на некој од ових планета срести разумни живот.

Пред њима се налазио двоструки свет: једна велика планета, са малим сателитом уз себе. Први члан система вероватно је био близанац другом свету који су посетили; био је опточен истим покровом модрог зеленила. Није постојао никакав разлог да се ту спусте; та прича већ им је била позната.

Алвин је одвео брод ниско изнад површине сателита; није му било потребно упозорење сложеног механизма који га је штитио да би схватио да овде нема атмосфере. Све сенке имале су оштру, јасну ивицу и није било потпуног прелаза измену дана и ноћи. Био је то први свет на коме је видео нешто што је делимично одговарало ноћи, пошто је на подручју где су успоставили први контакт изнад обзорја стајало само једно од удаљенијих сунаца. Предео се купао у тамноцрвеној светлости, као да је био уроњен у крв.

Неколико миља летели су поврх планина, које су и даље биле рецкаве и оштре као у далеко време свог ронења. Овај свет никада није упознао промену или пропадање, нити су га икада спирали ветрови и кише. Овде нису били потребни водови вечности да би очували предмете у њиховој првобитној свежини.

Али ако није постојао ваздух, онда није могло бити живота — или можда јесте?

«Разуме се», рече Хилвар, када му је Алвин поставио то питање, «нема ничег биолошки апсурдног у тој помисли. Живот не може да се зачне у безваздушном простору, али је зато у стању да развије облике који ту могу да опстану. То се сигурно доганало милионима пута, кад год би нека настањена планета изгубила атмосферу.»

«Али да ли се може очекивати да интелигентни облици живота постоје у вакууму? Зар се они не би обезбедили против губитка ваздуха?»

«Вероватно, уколико би се то догодило пошто су достигли одренен ниво интелигенције, да предупреде једну такву појаву. Али ако је атмосфера нестала док су се они још налазили на примитивном нивоу, морали би се или прилагодити или ишчезнути. Пошто би се прилагодили, могли су развити веома високу интелигенцију. У ствари, то би се по свој прилици догодило: подстицај би био веома велики.»

Алвин је закључио да је расправа била чисто теоријске природе, бар што се ове планете тиче.

Нигде није било никаквог трага да је на њој некада постојао живот, разуман или било какав други. Али, у том случају, каква је била сврха овог места? Алвин је био чврсто уверен да је читав вишечлани систем Седам Сунаца вештачког порекла, што значи да је и овај свет морао бити део великог пројекта.

Није било далеко од памети да је он замишљен искључиво као украс: на тај начин би небо изнад његовог џиновског садруга добило месец. Но, чак и да је то било посреди, чинило се више него вероватним да би и њему била придодана нека намена.

«Гледај», рече Хилвар, показавши на екран. «Тамо, надесно.»

Алвин је променио смер кретања брода и предео се искосио под њим. Црвено осветљене стене слиле су се у непрекидан низ, услед брзине њиховог кретања; а онда се слика поново умирила и испод њих се појавио непогрешиви знак живота.

Непогрешив — али и обмањујући. Узео је облик широко распростртог низа витких стубова, менусобно удаљених по стотину стопа, а два пута толико високих. Пружали су се у даљину, губећи се у хипнотичкој перспективи, све док их обзорје није прогутало.

Алвин је окренуо брод надесно и почео да јури дуж линије стубова, размишљајући при том каквој су сврси они могли служити. Били су потпуно једнообразни, нижући се у непрекидном поретку преко брда и кроз удолине. Ништа није показивало да су некада носили нешто на себи; изгледали су глатки и без обележја, благо се сужавајући према врху.

Сасвим ненадано, права линија мењала је свој смер, оштро скренувши под правим углом.