Таконе је био свестан велике брзине Хилваровог ума, кога је исто тако обузело необично створење што се спустило на њих. Осећај је пре био необичан него пријатан: тек посредством њега, Алвин је први пут наслутио праву телепатију: способност која је код његовог народа толико закржљала да се сада могла користити једино за управљање машинама.

Алвин се сместа побунио када је Серанис покушала да му запоседне ум, али овом наметању није се успротивио. То би било узалудно, а сада је знао да ово створење, ма шта иначе било, није непријатељски расположено. Опустио се, прихвативши без отпора чињеницу да му несравњиво већа интелигенција од његове истражује ум. Ово уверење, менутим, није било сасвим тачно.

Ванамонду је одмах било јасно да је један од два ума знатно предусретљивији и пријемчивији од другог. Могао је да каже да их је његово присуство испунило чунењем, што га је веома изненадило. Било је готово невероватно да су они могли да забораве, заборавност, као и смртност, налазила се изван могућности поимања Ванамонда.

Саобраћање је било веома тешко; већина мисаоних слика њихових умова изгледала је тако необична да он готово ништа није препознао. Зачудио га је и помало уплашио склоп страха од Освајача који се стално понављао; подсетио га је на оно што је сам искусио када му је Црно Сунце први пут ушло у поље сазнања.

Али они нису знали ништа о Црном Сунцу; коначно, и њихова питања почела су да му се уобличују у свести.

«Шта си ти?»

Дао је једини одговор који је могао.

«Ја сам Ванамонд.»

Уследила је пауза (колико је само потребно њиховим мислима да се устроје!), а онда је питање било поновљено. Нису га разумели; то је било чудно, пошто му је јамачно њихова врста дала име, запревши га мену сећања на његово ронење. Тих сећања било је тек прегршт и она су ненадано почињала у једној одрененој тачки времена, али су зато изгледала кристално јасна.

Поново су му до свести допрле њихове слабашне мисли.

«Где су људи који су саздали Седам Сунаца? Шта се догодило са њима?»

Није то знао; готово да му нису поверовали, а разочарање које их је обузело дошло је оштро и јасно преко провалије која је раздвајала њихове умове од његовог. Али били су стрпљиви, а он вољан да им помогне, пошто им се предмет трагања подударао; осим тога, у њима је стекао прве пријатеље од почетка свог постојања.

У току читавог дотадашњег живота Алвин ни у сну није слутио да ће доживети тако необично искуство, као што је био овај бешумни разговор. Није се могло очекивати да ће он бити нешто више од пуког посматрача, пошто се није устезао да призна, чак и пред самим собом, да је Хилваров ум у неким погледима знатно моћнији од његовог. Преостало му је само да чека и да се чуди, полуошамућен од бујице мисли која је куљала одмах иза границе његове моћи поимања.

Блед и напрегнут, Хилвар је изненада прекинуо контакт и окренуо се ка пријатељу.

«Алвине», рече веома уморним гласом. «Има нешто чудно овде. Уопште ми није јасно.»

Ове речи су мало успокојиле Алвиново пољуљано самопоштовање; осећања су му се сигурно очитовала на лицу, пошто се Хилвар благонаклоно насмеја.

«Не могу да установим шта је овај... Ванамонд...» настави он. «Посреди је створење које располаже огромним знањем, али изгледа да му је интелигенција прилично ниска. Разуме се», додаде, «његов ум је можда другачијег реда, тако да га ми не можемо разумети, али нешто ми говори да то није право објашњење.»

«Добро, шта си сазнао?» упита Алвин помало нестрпљиво. «Зна ли он било шта о Седам Сунаца?»

Хилваров ум и даље је изгледао веома одсутан.

«Саздале су их многе расе, укључујући ту и нашу», рече замишљено. «Он може да ми пружи овакве чињенице, али изгледа да не схвата њихово значење. Мислим да је свестан прошлости, али да није у стању да је растумачи. Све што се икада догодило као да је збркано у његовој свести.»

За тренутак је одсутно застао, а онда му се лице озари.

«Само нам једно преостаје; на неки начин морамо одвести Ванамонда на Земљу како би га проучили наши философи.»

«Да ли ће то бити безбедно?» упита Алвин.

«Хоће», одговори Хилвар, помисливши како је последња пријатељева опаска била несвојствена за њега. «Ванамонд је пријатељски расположен. Чак и више од тога, у ствари; веома је благонаклон.»

Истог трена, једна помисао која је већ дуго титрала на самом рубу Алвинове свести наједном му је јасно блеснула пред очима. Сетио се Крифа и свих малих животиња које су непрестано бежале, што је разљућивало или узхемиравало Хилварове пријатеље. Таконе му је пао на памет — како је сада само далеко изгледао! — зоолошки циљ његовог похода у Шалмиран.

Хилвар је пронашао новог мезимца.

Јесераку је пало на ум да би ова конференција изгледала сасвим незамисливо до пре свега неколико дана. Шест посетилаца из Лиса седело је наспрам Већа, за столом постављеним преко отвореног краја потковице. Постојала је извесна иронија у сећању да је не тако давно Алвин стајао на истом месту и саслушао одлуку Већа да Диаспар мора поново бити затворен од света.

Сада је свет уз одмазду продро унутра — и то не само свет, већ и Васељена.

Веће је већ било промењено. Недостајало је чак пет његових чланова. Они нису били у стању да се суоче са одговорностима и проблемима што су их сада чекали и зато су радије кренули Кедроновим стопама. То је доказ, помислио је Јесерак, да је Диаспар пропао, ако толико његових житеља није у стању да прихвати први изазов у много милиона година. Више хиљада гранана већ је побегло у кратак заборав Банки Сећања, са надом да ће криза проћи када се пробуде и да ће Диаспар поново бити онај стари. Али чекало их је разочарење.

Јесерак је узет да попуни једно упражњено место у Већу. Иако је постојала извесна подозривост према њему, с обзиром на то да је био задужен као Алвинов старатељ, његово присуство очигледно је било од суштинске важности, тако да нико није предложио изузеће. Седео је на једном крају стола облика потковице, у положају који му је обезбенивао неке погодности.

Не само што је могао да проучава профиле посетилаца, већ је био у прилици да види и лица својих колега већника, чији су изрази били веома поучни.

Није више постојао ни трачак сумње да је Алвин био у праву и Веће је полако схватало ову непријатну истину. Изасланици из Лиса били су у стању да мисле знатно брже од најизврснијих умова Диаспара. Но, то није била њихова једина предност, пошто су таконе испољили изузетно висок степен усаглашености, за који је Јесерак претпостављао да представља плод њихових телепатских моћи. Упитао се да ли читају мисли Већника, али је закључио да не би прекршили свечано обећање без кога би овај скуп био немогућ.

Јесерак није мислио да је остварен неки велики напредак; у ствари, уопште му није било јасно како би се до тако нечег могло доћи. Веће, које је једва прихватило постојање Лиса, и даље није било способно да схвати шта се догодило. Али јасно је било заплашено, што је вероватно био случај и са посетиоцима, премда је њима успевало да умешније прикрију страх.

Сам Јесерак није био толико ужаснут колико је очекивао; страх је и даље постојао у њему, али сад се најзад суочио са њим. Један део Алвинове нехајности — или можда храбрости? — почео је да му мења назоре и отвара нова обзорја. Није веровао да ће икада бити у стању да закорачи изван зидина Диаспара, али сада је најзад разумео порив који је нагонио Алвина да то предузме.

Председниково питање затекло га је одсутног духом, али он се брзо прибрао.

«Мислим», рече, «да је посреди пуки случај што се ова околност није раније указала. Знамо да је било четрнаест претходних Јединствених, а у залену њиховог стварања сигурно је стајао неки одренен план. Чини ми се да је тај план требало да обезбеди да Лис и Диаспар не остану вечно раздвојени. Алвин се побринуо за то, али је у исти мах учинио нешто што сумњам да се налазило у првобитној схеми. Може ли Централни Компјутер да потврди ово?»