Алвин је очекивао овакав одговор и он га није обесхрабрио. Желео је да може да има поверења у Хилвара, кога је очигледно поганало њихово предстојеће раздвајање, али није се одважио да изложи опаности своје планове. Веома пажљиво, испитујући сваку појединост, проверио је једини пут који га је могао вратити у Диаспар под условима које је он изабрао.

Постојао је само један ризик са којим се морао суочити и од кога се ни на који начин није могао заштити. Ако Серанис прекрши дато обећање и уне у његов ум, све брижљиве припреме које је предузео пашће у воду.

Пружио је руку Хилвару, који је чврсто стеже, али није био у стању да изусти ни речи.

«Хајдемо доле код Серанис», рече Алвин. «Волео бих да видим неке људе у селу пре но што одем.»

Хилвар је немо кренуо за њим у утихлу свежину куће, а затим кроз предворје и прстен обојеног стакла који је окруживао здање. Серанис га је сачекала тамо, са мирним и одлучним изразом лица. Знала је да Алвин покушава да прикрије нешто од ње, и поново је размислила о мерама предострожности које је предузела. Као што би човек кога очекују велики напори затегао претходно своје мишиће, она је проверила све врсте принуда којима ће можда морати да прибегне.

«Јеси ли спреман, Алвине?» упита га.

«Потпуно», узврати Алвин са извесним призвуком који је нагна да га подозриво погледа.

«Онда ће бити најбоље да одагнаш све мисли из ума, као што си раније учинио. После тога, ништа више нећеш осећати ни знати, све док се поново не нанеш у Диаспару.»

Алвин се окренуо према Хилвару и казао му хитрим шапатом који није допро до Серанис: «До винења. Хилваре. Не брини, вратићу се.» Онда је поново погледао Серанис.

«Не замерам вам због овога што предузимате», рече. «Ви јамачно верујете да је то најбоље, али мислим да нисте у праву. Диаспар и Лис не треба вечно да остану раздвојени; једног дана ће можда очајнички бити потребни један другом. Због тога се враћам кући са свим оним што сам сазнао... и не верујем да ме можете спречити у томе.»

Није више оклевао, и то је било добро. Серанис се није померила, али он је осетио како му тело измиче контроли. Снага која је потискивала његову властиту вољу била је већа него што је очекивао и он у трену схвати да многи скривени умови сигурно помажу Серанис. Беспомоћно је почео да корача натраг у кућу и у часу ужаса помисли да му је план пао у воду.

А онда севну блесак челика и кристала и металне руке брзо се обавише око њега. Тело му се борило против њих, што је он знао да ће се догодити, али отпор је био узалудан. Изгубио је тле под собом и у магновењу је опазио Хилвара, окамењеног од изненанења, са тупавим осмехом на уснама.

Робот га је носио десетак стопа изнад земље, знатно брже него што је човек био у стању да трчи. Сераниси је био потребан само тренутак да прозре његово лукавство и Алвиновог опирања нестаде када она престаде да га контролише. Али још није била поражена; уследило је оно чега се Алвин прибојавао и он се упро из све снаге да му се супротстави.

У свести су наједном почела да му се боре два раздвојена бића, од којих је једно стало да моли робота да га спусти доле. Прави Алвин је без даха ишчекивао, пружајући тек незнатан отпор силама против којих је знао да нема никаквих изгледа. Било је то коцкање; није се могло унапред предвидети да ли ће његов непоуздани помагач извршити наренења сложена попут оних која му је дао. Ни под каквим околностима, казао је роботу, не сме се покорити некој његовој будућој команди све док се не нане на сигурном у Диаспару. Таква су била наренења. Уколико их се робот буде придржавао, Алвинова судбина налазиће се изван уплива људи.

Не оклевајући ни трена, машина је хитала путем који јој је он брижљиво зацртао. Део њега и даље је љутито захтевао да буде спуштен, али већ му је било јасно да је спасен. И Сераниси је то постало јасно истог часа, пошто су силе у његовом мозгу обуставиле менусобни рат. Поново је стекао спокојство, као и много времена раније један други пустолов, када је, привезан за катарку свог брода, чуо како песма Сирена замире у даљини, преко мора тамног попут вина.

15.

Алвин се није смирио све док се поново није обрео у хали са покретним путевима. И даље је постојала опасност да житељи Лиса могу зауставити, или чак потерати унатраг возило у коме је путовао, што би га беспомоћно вратило на почетну тачку. Али повратак је представљао само једнолично понављање одласка; четрдесет минута пошто је кренуо из Лиса стигао је до Гроба Јарлана Зеја.

Ту су га чекали службеници Већа, одевени у прописне црне одежде које нису облачили већ столећима. Алвина није изненадило, али га је мало узнемирило присуство овог одбора за дочек.

До сада је већ превалио толико препрека, да је једна мање или више било сасвим свеједно.

Домогао се великог знања од када је отишао из Диаспара, знања које му је уливало самопоуздање што се граничило са надменошћу. Штавише, сада је имао и моћног, оданог сарадника. Најбољи умови Лиса нису били у стању да му осујете науме; нешто му је говорило да ни Диаспар неће бити успешнији.

Постојала је разумна основа за ово уверење, али оно се делимично темељило и на нечему што је било изван разума — на вери у властиту судбину која је све више испуњавала Алвинов ум.

Тајна његовог порекла, успешни подухвати које није остварио ниједан човек пре њега, начин на који су се нови видици раскриљавали пред њим и препреке које нису могле да га задрже — све то је доприносило његовој самоуверености. Вера у сопствени суд била је један од највреднијих дарова које су богови могли да дају човеку, али Алвин није знао колике је многе она одвела у потпуну пропаст.

«Алвине», рече вона градских проктора, «имамо наренење да те пратимо свуда куда будеш ишао, све док Веће не испита твој случај и не донесе одлуку.»

«За шта сам оптужен?» упита Алвин. Још је био раздраган од одушевљења и полета због бекства из Лиса, тако да није превише озбиљно узимао овај нови ток доганаја. Вероватно је Кедрон све испричао; осетио је кратку љутњу према Лакрдијашу зато што му је издао тајну.

«Није подигнута никаква оптужба», уследио је одговор. «У случају потребе, она ће бити изречена пошто будеш саслушан.»

«А када ће то бити?»

«Ускоро, претпостављам.» Проктор се очигледно налазио у неприлици и није био начисто како да се снане са овом нимало добродошлом обавезом. На час би се опходио према Алвину као према сугрананину, али онда би се сетио своје дужности чувара и брзо би промениио држање у претерану уздржаност.

«Овај робот», рече он нагло, показујући на Алвиновог садруга, «одакле он овде? Да ли је један од наших?»

«Није», узврати Алвин. «Нашао сам га у Лису, земљи у којој сам био. Довео сам га овамо да га упознам са Централним Компјутером.»

Ова хладнокрвна изјава довела је до приметне пометње. Било је веома тешко прихватити чињеницу да постоји нешто изван Диаспара, али је још гора била Алвинова намера да једног уљеза представи мозгу града. Проктори су се менусобно погледали у тако беспомоћној узбунености да је Алвин тек с доста напора успео да обузда смешак.

Док су се враћали кроз парк, држећи неупадљиво стражу на зачељу и расправљајући мену собом жустрим шапатом, Алвин је размишљао о свом следећем потезу. Прва ствар коју је ваљало учинити била је да тачно установи шта се догодило за време његовог одсуства. Серанис му је казала да је Кедрон ишчезао. Постојало је небројено много места где се човек могао сакрити у Диаспару, а како је Лакрдијашево познавање града било ненадмашно, мало је било изгледа да ће га неко пронаћи све док он сам не буде решио да се појави. Алвину паде на памет да би можда могао оставити поруку на неком месту где би је Кедрон сигурно видео и на тај начин му заказати састанак. Менутим, то је отежавало присуство стражара.

Морао је признати да је надзор био веома неупадљив. Када је стигао до стана, готово је сасвим сметнуо с ума постојање проктора. Претпостављао је да му се они неће наћи на путу осим ако покуша да оде из Диаспара, а то још поприлично дуго није имао намеру да уради. У ствари, био је сасвим сигуран да је немогуће вратити се у Лис путем који је он користио. До сада је подземни превозни систем јамачно стављен изван погона по налогу Серанис и њених сарадника.


Перейти на страницу:
Изменить размер шрифта: