Проктори га нису следили у собу; знали су да постоји само један излаз и поставили су се око њега. Пошто нису имали упутства у вези са роботом, пустили су га да уне са Алвином. Није им се нимало допадала помисао да имају посла са том машином, пошто је њен страни склоп био очигледан. На основу њеног понашања нису могли разабрати да ли је само пасивни Алвинов слуга, или можда дела под управљањем властите воље. С обзиром на ову неизвесност, били су више него задовољни да је потпуно оставе на миру.

Када су се зидови заклопили око њега, Алвин је материјализовао свој омиљен лежај и бацио се на њега. Раскомотивши се у познатој средини призвао је из јединица сећања своја последња сликарска и скулптурска остварења и почео да их преиспитује критичким погледом. Ако га раније нису задовољавала, сада су му изгледала као потпуни промашаји и он се више није могао поносити њима. Особа која их је створила није више постојала; за неколико дана које је провео изван Диаспара, Алвину се чинило да је прикупио искуство читавог једног људског века.

Обрисао је све те младалачке творевине, уништивши их заувек, уместо да их врати у Банке Сећања. Соба је поново била празна, изузев лежаја на коме се опружио и робота који је и даље гледао широким, недокучивим очима. Шта ли он мисли о Диаспару? Одмах му је пало на ум да робот овде није странац, пошто је познавао град из раздобља последњих дана контакта са звездама.

Тек када се сасвим саживео са атмосфером дома, Алвин је почео да позива пријатеље.

Најпре се одлучио за Еристона и Етанију, премда знатно пре из осећаја дужности, него из стварне жеље да их поново види и да разговара са њима. Нимало му није било жао када су га њихови комуникатори обавестили да их је тренутно немогуће добити, али им је ипак оставио кратку поруку у којој их је обавестио да се вратио. Било је то сасвим непотребно, пошто је та чињеница до сада сигурно била позната читавом граду. Он се, менутим, надао да ће му родитељи ценити овај знак пажње. Почео је да води рачуна о другима, премда још није схватио да, попут многим осталих, и ова врлина мало вреди уколико није спонтана и несрачуната.

А онда, покренут изненадним поривом, позвао је број који му је Кедрон давно дао у Лорановој кули. Није, наравно, очекивао никакав одговор, али није била искључена могућност да му је Кедрон оставио поруку.

То се показало тачним; али сама порука била је крајње изненанујућа.

Зид се расплинуо и Кедрон се појавио пред њим. Лакрдијаш је изгледао уморно и нервозно, нимало као самоуверена помало цинична особа која је Алвина повела стазом што га је довела у Лис. У очима му се одржавала нека мора, а проговорио је као неко ко има на располагању сасвим мало времена.

«Алвине», поче он, «ово је снимак. Само га ти можеш примити, а после тога допуштено ти је да чиниш с њим шта ти је воља. Биће ми сасвим свеједно.

Када сам се вратио у Гроб Јарлана Зеја, установио сам да нас је Алистра уходила. Мора да је казала Већу да си ти отишао из Диаспара и да сам ти ја помогао у томе. Проктори су убрзо почели да ме траже, тако да сам одлучио да се сакријем. Навикао сам на то: чинио сам то и раније, када би се догодило да моје лакрдије нису примљене са одушевљењем.» (Сада је заискричио стари Кедрон, помисли Алвин.) «Они ме не би пронашли ни за хиљаду година, али неком другом то умало није пошло за руком. У Диаспару има странаца, Алвине; они су једино могли доћи из Лиса и сигуран сам да траже мене. Не знам шта то значи, а и не допада ми се. Чињеница да су ме готово ухватили говори да располажу телепатским моћима. Са Већем могу да се носим, али ово је непозната опасност од које зазирем.

Стога сам се одлучио да добровољно предузмем корак на који би ме Веће вероватно приморало, пошто ми је и раније претило тиме. Идем тамо где ме нико не може уходити и где ћу избећи све промене које су на путу да се збију у Диаспару. Можда је глупо што то чиним; то ће само време моћи да покаже. Сазнаћу одговор једног дана.

Сигурно поганаш да сам одлучио да се вратим у Дворану Стварања, у безбедност Банки Сећања. Ма шта се догодило, ја се уздам у Централни Компјутер и силе којима он управља по добробит Диаспара. Уколико се нешто поквари у Централном Компјутеру, сви смо изгубљени. У супротном, немам се чега бојати.

Када поново будем изишао у Диаспар, чиниће ми се да је протекао само један трен, премда ће у менувремену проћи педесет или сто хиљада година. Питам се какав ћу град онда затећи.

Биће необично ако и ти будеш тамо; претпостављам да ћемо се једнога дана поново срести. Не могу да кажем да ли жељно очекујем тај сусрет или га се бојим.

Никада те нисам разумео, Алвине, премда је било тренутака када сам био довољно ташт да помислим како ми је то пошло за руком. Само Централни Компјутер зна истину, као што зна истину и о осталим Јединственима, који су се појављивали с времена на време током векова, да би им се потом губио сваки траг. Да ли си установио шта се доганало са њима?

Један од разлога, мислим, што сам се отиснуо у будућност јесте нестрпљење. Желим да видим исход онога што си ти започео, али ме баш много не занимају мењуигре, за које подозревам да би могле бити непријатне. Радознао сам да видим да ли ћеш ти, у том свету у коме ћу се ја наћи кроз само неколико минута привидног времена од сада, бити упамћен као творац или рушилац, односно да ли ћеш уопште бити упамћен.

Збогом, Алвине. Мислио сам да ти дам неколико савета, али сигуран сам да их ти не би послушао. Ићи ћеш својим путем, као што си увек чинио, а пријатељи ће ти бити пука оруна која користиш или одбацујеш већ према прилици.

То је све. Не знам шта бих још рекао.»

За тренутак, Кедрон који је сада постојао само као устројство електричних набоја у ћелијама сећања града — гледао је Алвина са отупелошћу и, чинило се, тугом. А онда се екран поново затамнио.

Алвин је дуго времена остао непокретан пошто је Кедронова слика нестала. Преиспитивао је своју душу, што је ретко чинио раније у животу, јер није могао порећи велики део онога што му је Кедрон рекао. Када је застао, у свим својим плановима и пустоловинама, да размисли о последицама онога што је чинио за пријатеље? Натоварио им је само бригу на врат, а ускоро је могао и нешто много горе — а све због властите неутаживе радозналости и хитње да открије оно што је требало да остане непознато.

Кедрон му се никада није много допадао; Лакрдијашева опора личност предупренивала је свако присније зближавање, чак и да му је Алвин био склон. Па ипак, сада, док је размишљао о Кедроновим опроштајним речима, осетио је грижу савести. Због његовог делања, Лакрдијаш је побегао из овог времена у непознату будућност.

Менутим, није било разлога, помисли Алвин, да себе окривљује због тога. Тиме је доказано само оно што је он већ знао — да је, наиме, Кедрон кукавица. Додуше, он можда није био ништа већи страшљивац од ма ког другог у Диаспару; али његова додатна невоља огледала се у чињеници да је располагао моћном уобразиљом. Алвин је могао прихватити извесну одговорност за његов усуд, али нипошто и целокупну.

Коме је другом у Диаспару још задао бол и тугу? Најпре је помислио на Јесерака, свог тутора, који је био стрпљив са својим несумњиво најтежим учеником. Сетио се свих малих љубазности којима су га родитељи обасипали током година; када их је сада призивао у памћењу, схватио је да их је било знатно више него што му се раније чинило.

А онда је дошао ред на Алистру. Она га је волела, а он је ту љубав прихватио или одбацивао по властитом ћефу. Али, шта се друго могло учинити? Да ли би она била иоле срећнија да ју је потпуно одбио?

Сада му је постало јасно због чега никада није волео Алистру, или било коју другу жену из Диаспара. И ту лекцију научио је у Лису. Диаспар је заборавио многе ствари, а мену њима и прави смисао љубави. Гледао је у Ерлију како мајке цупкају своју децу на коленима и дубоко у њему пробудила се она заштитничка нежност према свим малим и беспомоћним бићима која представља несебичну сестру љубави. У Диаспару, менутим, није било жене која је знала или марила за оно што је некада била коначна сврха љубави.