Као Алвинов старатељ, Јесерак је таконе заслужио известан прекор и с времена на време понеки већник би му упутио замишљен поглед. Није им то замерао, премда је савршено био свесан онога што им је било на уму. Припадала му је извесна част што је обучавао најоригиналнији ум који се појавио у Диаспару од Раних Времена и ништа му је није могло одузети.

Тек када је завршио чињеничко излагање својих пустоловина, упустио се у мало убенивања.

Морао је на неки начини уверити ове људе у истинитост онога што је сазнао у Лису, али како да им стварно предочи нешто што они раније никада нису видели и што су веома тешко могли да замисле?

«Велика је трагедија», рече он, «што су два преостала огранка људске расе морала да живе раздвојено кроз тако огромно временско раздобље. Једнога дана ћемо, можда, сазнати како је до тога дошло, али сада је далеко важније да се исправи пропуштено и да се спречи да се опет догоди. За време боравка у Лису дигао сам глас против њиховог становишта да су надренени у односу на нас; они нас сигурно могу многоме научити, али и ми њих. Ако обоје верујемо да немамо шта једни од других научити, није ли онда очигледно да обоје нисмо у праву?»

Упутио је поглед пун наде ка низу лица која су га охрабрила да настави.

«Наши преци», продужи Алвин, «основали су царство које је стигло до звезда. Људи су се слободно шетали по свим тим световима, а њихови потомци се сада боје да провире изван зидина свог града. Треба ли да вам кажем зашто?» Застао је за тренутак; у великој, неукрашеној просторији није било ни најмањег покрета.

«Зато што се бојимо, бојимо се нечега што се збило у почетку историје. Рекли су ми истину у Лису, мада сам је и сам давно наслутио. Морамо ли се увек као кукавице крити у Диаспару, правећи се да ништа више не постоји, зато што су нас Освајачи пре милијарду година потиснули на Земљу?»

Упро је прстом у њихов тајни страх — страх који он никада није осећао, па дакле није могао ни да га у потпуности разуме. Нека сада учине шта им је воља; рекао им је истину онако како је он види.

Председник му упути озбиљан поглед.

«Имаш ли још нешто да кажеш», упита га, «пре но што размотримо шта ваља предузети?»

«Само једну ствар. Волео бих да поведем овог робота до Централног Компјутера.»

«Али зашто? Добро знаш да је Компјутер већ свестан свега онога што се одиграло у овој соби.»

«Ипак бих желео да то учиним», узврати Алвин учтиво али непопустљиво. «Молим за допуштење и од Већа и од Компјутера.»

Пре но што је Председник стигао да одговори, просторијом се разлегао јасан, миран глас.

Алвин га никада раније у животу није чуо, али знао је шта стоји иза њега. Обавештајне машине, које су биле тек спољни делићи велике интелигенције, могле су се обраћати људима, али нису поседовале непогрешиви нагласак мудрости и позваности.

«Нека доне код мене», рече Централни Компјутер.

Алвин погледа Председника. Ишло је у прилог његовом добром гласу што није покушао да злоупотреби ову победу. Само је једноставно упитао: «Да ли ми дозвољавате да се удаљим?»

Председник проне погледом по Већници и пошто није приметио ниједан знак неслагања, узврати помало беспомоћно: «Врло добро. Проктори ће те отпратити, а потом ће те поново довести овамо када завршимо већање.»

Алвин лагано климну у знак захвалности, велика врата се отворише пред њим и он полако изине из Већнице. Јесерак је пошао за њим, а када су се врата поново затворила, он се окрену ка свом старатељу.

«Шта мислиш, шта ће Веће сада предузети?» упита брижно. Јесерак се осмехну.

«Нестрпљив као и увек, зар не?» рече. «Не знам колико су ми процене исправне, али претпостављам да ће одлучити да се запрете Гроб Јарлана Зеја тако да нико више не може кренути твојим трагом. Онда ће Диаспар наставити по старом, неузнемираван од спољног света.»

«Тога се и прибојавам», рече Алвин горко.

«И даље се надаш да ћеш то предупредити?»

Алвин није одмах одговорио; знао је да му је Јесерак прозрео намере, али старатељ бар није могао да му предвиди планове, пошто их још није имао. Дошао је до оног нивоа када је само могао да импровизује и да се без припреме суочава са новим околностима.

«Да ли ме окривљујеш?» упита изненада; Јесерака је изненадио нови тон његовог гласа. Био је то трачак понизности, веома благ наговештај да Алвин по први пут тражи подршку од својих сународника. Јесерака је то дирнуло, али био је премудар да би га схватио одвећ озбиљно. Алвин је био прилично напет и било би неосновано уздати се у неко трајно побољшање његовог карактера.

«Тешко је одговорити на то питање», рече Јесерак полако. «Склон сам да тврдим да је свако знање вредно, а не може се порећи да си ти знатно проширио наша знања. Али ти си повећао и наше страхове. Шта је од тога двога пробитачније на дуге стазе? Да ли си се то икада запитао?»

За тренутак, учитељ и ученик замишљено су се посматрали, можда поимајући становиште другога знатно јасније него икада раније у животу. А онда, нагнани истим поривом, кренули су дугим пролазом који је водио из Већнице, док је пратња стрпљиво корачала за њима.

Алвин је знао да овај свет није створен за човека. Обасјан жестоком плавом светлошћу — тако заслепљујућом да је пекла очи — дугачки, пространи ходници изгледали су као да се пружају у бескрај. Тим великим пролазима роботи Диаспара долазили су и одлазили током својих бесконачних живота, али њима већ небројено дуго векова није одјекнуо бат људских корака.

Ту се налазио подземни град, град машина без којих Диаспар није могао постојати.

Неколико стотина метара испред, ходник се ширио у кружну халу са пречником већим од једне миље, чији су кров носили велики стубови на којима је сигурно почивала и непојмљива тежина Енергетског Центра. Овде је, према картама, Централни Компјутер вечно бдио над судбином Диаспара.

Хала је била још већа него што се Алвин усудио да претпостави — али где се налазио Компјутер? Због нечега је очекивао да угледа једну огромну машину, мада је добро знао да је та представа крајње наивна. Застрашујућа, али лишена сваког смисла, панорама која се пружала под њим нагнала га је да застане у чуду и неизвености.

Ходник којим су дошли завршавао се високо на зиду хале — несумњиво највећег затвореног простора који је човек икада саградио — а са обе стране дугачке рампе спуштале су се до удаљеног пода. Запоседајући у потпуности блиставо осветљену запремину, стајале су стотине великих, белих структура, тако неочекиваних да је Алвин за тренутак помислио како пред собом има подземни град. Утисак је био запањујуће жив и јамачно му никада неће сасвим избледети.

Није било ни трага призору који је он очекивао, призору испуњеном познатим сјајем метала, који је човек од почетка времена доводио у везу са својим слугама.

Овде се налазио свршетак еволуције дуге готово колико и Човекова. Њен почетак био је запретен у маглама Раних Времена, када је људски род први пут научио да користи енергију, а затим послао своје бучне локомотиве да тандрчу по целом свету. Пара, вода, ветар — сви ови облици енергије накратко су коришћени, а потом напуштени. Вековима је снага материје покретала свет, да би и она коначно била превазинена, а приликом сваке промене старе машине биле би заборављене, док би нове заузимале њихова места. Веома лагано, у току много хиљада година, људи су се приближавали идеалу савршене машине — идеалу који је најпре био пуки сан, потом далека перспектива и најзад стварност: Машина не сме да садржи покретне делове.

Био је то крајњи израз идеала. Човеку је било потребно можда сто милиона година да би га досегао, а у самом часу тријумфа, заувек је окренуо лена машини. Она је стигла до крајње тачке и надаље је вечно могла сама о себи да се брине, служећи истовремено свог творца.

Алвин се више није питао која је од ових утихлих, белих приказа Централни Компјутер. Знао је да их он све обухвата и да сеже далеко изван ове хале, укључујући у своје биће и све небројене остале машине у Диаспару, биле оне покретне или непомичне. Као што је и његов властити мизак представљао скуп много милијарди засебних ћелија, распоренених по запремини простора пречника свега неколико центиметара, тако су и физички елементи Централног Компјутера били размештени посвуда, уздуж и попреко Диаспара. У овој хали могао се налазити само укључноискључни систем посредством кога су све раштркане јединице биле у менусобној повезаности.