Широк водени ток, који се пружао испред Алвина, називан је, једноставно, Река. Он није имао, нити му је било потребно неко друго име. На одрененим размацима Реку би наткривљавали уски мостови, а она је текла око парка затварајући пун круг, кога су местимично прекидали затони. Чињеница да се брза река враћала у саму себе после тока мањег од шест миља није Алвину нимало изгледала необична; штавише, он уопште не би обратио пажњу ни да је на неком делу свог кружења Река протекла узбрдо. У Диаспару је било знатно чуднијих ствари од те.

Десетак младих људи пливало је у једној малој ували, и Алвин је застао да их посматра.

Већину њих познавао је из винења, а неке и лично, тако да је за тренутак пожелео да им се придружи у игри. Али тајна коју је носио одвратила га је од њих, и он се задовољио улогом посматрача.

У физичком погледу, није се могло рећи ко је од ових младих гранана изишао из Дворане Стварања ове године, а ко је живео у Диаспару већ исто толико дуго као и Алвин. Иако су постојале приметне разлике у висини и тежини, о узрасту се ништа није могло закључити. Људи су се напросто такви ранали, а иако је важило правило да што је неко виши, то је и старији, оно ипак није било примерно, изузев ако би се старост одренивала у вековима.

Лице је ту било знатно поузданији путоказ. Неки новоронени гранани били су виши од Алвина, али су изгледали некако незрело, са изразом који је откривао зачунену изненаненост пред светом у коме се сада налазе и који им се изненада обзнанио. Била је необична и сама помисао да се, уснули и запретени у њиховим умовима, налазе небројени ранији животи којих ће се ускоро сетити. Алвин им је завидео, премда није био сигуран да ли је то на месту. Прво искуство представљало је драгоцен дар који се никада више неће поновити. Било је предивно доживљавати живот по први пут, као у свежини јутра. Када би само било и других сличних њему: са којима би могао поделити своје мисли и осећања!

Па ипак, у физичком погледу, он је био изливен у потпуно истом калупу као и деца која су се играла у води. Људско тело није се уопште променило током милијарду година протеклих од часа када је Диаспар подигнут, пошто је основни склоп вечно био смрзнут у градским Банкама Сећања. Оно се, додуше, сада прилично разликовало од свог првобитног, примитиног облика, премда је већина преиначења била унутрашња и недоступна оку. Човек је много пута у својој дугој историји поправљао самога себе, у настојању да отклони болести којима је његово трошно тело некада било подложно.

Нестали су сви сувише израштаји попут ноктију и зуба. Коса је била ограничена само на главу; по телу више није било никаквих маља. Недостатак који би у највећој мери изненадио човека из Раних Времена односио се на пупак. Његово необјашњиво одсуство задало би му много главобоље, а на први поглед таконе би имао проблема са разликовањем мушкараца од жене.

Није искључено да би на крају дошао до закључка да мену половима више нема никакве разлике, што би представљало велику погрешку. У прикладним околностима, није постојао ни трачак сумње у погледу мушкости сваког мушкарца у Диаспару. Ствар је била у томе што су њихова оруна сада знатно доличнија била одлагана када се нису налазила у употреби; читаво одлагање знатно се побољашало у односу на првобитно Природно, које не само што је било нимало елегантно, већ и до зла бога уочљиво.

Било је тачно да размножавање не спада више у надлежност тела, с обзиром на то да је посреди била одвећ важна ствар да би се олако препустила игри случаја, која је поступала са хромозомима као са коцкицама. Па ипак, иако су зачеће и ронење ишчилели и из сећања, секс је остао. Чак и у древним временима, једва ако је стоти део сексуалних делатности био посвећен самом размножавању. Нестанак и овог последњег једног постотка изменио је из темеља људско друштво, као и значање појмова ‘отац’ и ‘мајка’ — али жеља је и даље била ту, премда њено задовољење више није имало никакву вишу сврху него било које друго уживање чула.

Алвин је оставио своје разигране вршњаке и наставио ка средишту парка. Слабо уочљиве стазе укршатале су се и пресецале кроз ниско шипражје, местимично се спуштајући у уске гудуре измену великих громада прекривених лишајевима. Једном је прошао поред мале, вишестране машине, не веће од човекове главе, која је лебдела мену гранама неког дрвета. Нико није знао колико варијетета робота постоји у Диаспару; они су се обично држали по страни, обављајући тако ненаметљиво свој посао да је била права реткост наићи на некога.

Тле је поново почело да се успиње; Алвин се приближавао малој узвишици која се налазила у самом средишту парка, па дакле и целог града. Овде готово да није било препрека и обилажења, тако да је јасно видео врх брдашца и једноставно здање које се уздизало на њему. Мало се задихао када је најзад стигао до одредишта; ослонио се о један од ружичастих стубова и задовољно бацио поглед на пут којим је дошао.

Постоје извесни облици архитектуре који се никада не мењају зато што су достигли ниво савршенства. Гроб Јарлана Зеја лако су могли пројектовати и неимари храмова из првих цивилизација које је човек основао, премда они не би били у стању да појме од каквог је материјала он сагранен. Кров је био отворен према небу, а једина просторија била је поплочана танким плочама које су само на први поглед наликовале природном камену. У току многих геолошких раздобља, људска стопала прелазила су уздуж и попреко овим подом, не оставивши при том ни најмањег трага на непојмљиво постојаном материјалу.

Творац великог парка — неимар самог Диаспара, како су неки говорили — седео је са благо обореним очима као да испитује планове који су му били распрострти на коленима. На лицу је имао онај чудно неодредљив израз који је доводио у недоумицу многа поколења. Неки су га пренебрегавали као пуки докони хир уметника, али другима је изгледало као да се то Јарлан Зеј лично смеје некој притајеној шали.

Цело здање представљало је загонетку, пошто се ништа у вези са њим није могло пронаћи у историјском архиву града. Алвин чак није био сигуран ни шта значи реч ‘Гроб’; Јесерак му је то можда могао објаснити, пошто је био страствени сакупљач застарелих израза којима је китио своје разговоре, што је неретко збуњивало његове сабеседнике.

Са ове средишње узвишене тачке, Алвин је разговетно могао да види преко парка, изнад застора од дрвећа, све до самог града. Најближе зграде налазиле су се на удаљености од готово две миље, образујући низак појас који је потпуно окруживао парк. Иза њега, на све вишим нивоима низале су се куле и терасе које су сачињвале главни део граневина у граду.

Простирале су се миљама благо се успињујући пут неба, при чему се упоредо повећавала њихова сложеност и монументална упечатљивост. Диаспар је био саздан као јединствена целина; он је представљао огромну, моћну машину. Иако му је спољни изглед био готово застрашујући по својој сложености, он једва да је обзнањивао делић скривених чудеса технологије без којих би све ове велике зграде биле само беживотне гробнице.

Алвинов поглед одлутао је ка границама његовог света. На удајености од десет до дванаест миља уздизали су се спољни бедеми града, чије су се појединости мутиле због удаљености и на којима је изгледало да почива небески свод. Иза њих није било ничега — ничега, изузев болне празнине пустиње у којој би човек веома брзо сишао с ума.

Због чега га је онда та празнина мамила, и зашто нико други изузев њега није осетио тај зов? Алвин то није знао. Лутао је погледом преко разнобојних кула и торњева који су затварали обзорја човечанства као да тражи одговор на своје питање.

Ту га није било. Али истог часа када је у срцу осетио жудњу за недокучивим, донео је одлуку.

Сада је знао шта му ваља чинити у животу.

Јасерак се није показао од велике помоћи, премда није био нерасположен за сарадњу, као што је Алвин готово очекивао. Слична питања постављана су му и раније у току његовог дугог бављења саветничком дужношћу, тако да он није веровао да га чак и неко ко је Јединствен попут Алвина може изненадити проблемима које он не би био у стању да реши.