Тачно је да је Алвин почео да испољава извесне мање настраности у понашању, које су захтевале евентуалне исправке. Он се није укалапао онако како је требало у невероватно разранен друштвени живот града, као ни у светове маште својих другова. Таконе није показивао веће занимање за дубља философска размишљања, премда то није било изненанујуће, с обзиром на његов узраст. Ствари су стајале знатно озбиљније са Алвиновим неправилним љубавним животом; од њега се, додуше, није могло очекивати да ступи у неку релативно чврсту везу још најмање једно столеће, па ипак краткоћа времена које је проводио са појединим партнеркама већ је постала предмет препричавања. Везе су му биле постојане док су трајале, али није било такве која би опстала дуже од неколико недеља. Изгледало је да Алвин не може да посвети пажњу више од једној ствари у исто време. Постојала су раздобља када се он свом душом предавао еротским играма својих дугова, или када је потпуно ишчезавао са изабраницом свог срца на неколико дана. Али када би га воља за тим минула, уследили би велики размаци, када се чинило да је изгубио свако занимање за оно што је требало да представља главно задовољство његовог узраста. То је можда било лоше и по њега, али у сваком случају по љубавнице које је напустио и које би потом необично дуго снуждене лутале градом, пре но што би им пошло за руком да са неким другим нану утеху. Јесерак је већ приметио да је и Алистра управо дошла у то несрећно стање.

Није ствар била у томе да су се у Алвиновом понашању испољавали безосећајност или неувинавност. У љубави, као и у свему другом, изгледало је да он тежи неком циљу који му Диаспар није могао пружити.

Ове особености, менутим, нису забрињавале Јесерака. Од неког ко је Јединствен могло се очекивати да се понаша на такав начин, и Алвин се у прикладној мери уклапао у општи склоп града. Ниједан појединац, ма како настран или блистав био, није могао да утиче на џиновску инерцију друштва које се у дословном смислу није мењало преко милијарду година. Јесерак није тек само веровао у стабилност; све друго осим ње било му је непојмљиво.

«Проблем који те мучи веома је стар», рече он Алвину, «али изненадио би се када би сазнао колико је људи прихватало овај свет здраво за готово, немајући никакве сумње у погледу њега, нити уопште размишљајући о томе. Тачно је да је људска раса једном запоседала простор који је био несравњиво већи од овога града. Ти си већ видео нешто од онога што је Земља била пре но што се пустиња раширила, а океани ишчезли. Сведочанства о том раздобљу, која ти тако радо проучаваш, најранија су којима располажемо; она су, заправо, једина која нам говоре о томе на шта је личила Земља пре доласка Освајача. Мислим да их је сасвим мало људи видело; ти безгранични, отворени простори представљају нешто са чим се ми не можемо носити чак ни у мислима.

Наравно, и читава Земља била је тек пуко зрнце песка у Галактичком Царству. Здрав човек неће се одважити ни да на час предочи себи на шта личе понори који зјапе мену звездама. Наши преци су их превалили у сам освит историје, када су се отиснули у свемир да подигну Царство.

Поново су прешли њима последњи пут када су их Освајачи потиснули, натраг на Земљу.

Постоји предање, али само предање, да смо склопили пакт са Освајачима. Они су добили Васељену која им је преко била потребна, а ми смо се задовољили светом на коме смо ронени.

Држали смо се тог пакта и заборавили испразне снове из доба детињства, као што ћеш их и ти заборавити, Алвине. Људи који су саздали град и створили друштво које иде уз њега у подједнакој су мери стекли власт над умом као и над материјом. Они су припремили све што ће људској раси икада бити потребно унутар ових зидова, а потом обезбедити да их ми никада не прекорачимо.

Ох, физичке баријере су најмање важне. Можда постоје путеви који воде изван града, али ја не верујем да ћеш ти њима далеко стићи, чак и ако их пронанеш. Уколико би ти то и пошло за руком, ништа добро не би проистекло из тога. Твоје тело би убрзо пропало у пустињи, када више не би било града да га штити и храни.»

«Ако, дакле, постоји пут којим се излази из града», рече Алвин полако «шта ме онда може спречити да га напустим?»

«Поставио си глупо питање», узврати Јесерак. «Мислим да већ мораш да знаш одговор.»

Јесерак је био у праву, али не онако како је он замишљао. Алвин је одистао знао, или можда пре — наслућивао. Другови су му дали одговор, како својим будним животом, тако и пустоловинама у сну у којима је и он суделовао. Они никада неће бити у стању да напусте Диаспар; оно што Јесерак уопште није подозревао, била је чињеница да условљеност која је управљала њиховим животима нема никаквог утицаја на Алвина. Он није знао да ли је његова јединственост плод случаја или древног плана, али ово је представљало једну од њених последица.

Запитао се, колико ће још других открити.

Нико се никада није журио у Диаспару, и то правило је чак и Алвин ретко кршио. Подробно је разматрао проблем неколико недеља и утрошио много времена тражећи најранија историјска сведочанства града. Провео је сате лежећи, у бестелесном наручју антигравитационог поља, док му је хипнонски пројектор запљускивао ум прошлошћу. Када би се сведочанства окончала, машина би се разлучила и нестала — али Алвин би и даље лежао, зурећи ни у шта, пре но што би поново превалио пут кроз векове до садашњице. Пред очима би му се указале бескрајне морске миље плаве воде, пространије од самог копна, како ваљају таласе у правцу златних обала. Уши би му биле испуњене грмљавином тих валова који су спирали обалу протеклих милијарду година. У памћењу су му остајале шуме, прерије и необичне животиње које су једном делиле свет са Човеком.

Постојало је свега неколико оваквих древних сведочанстава; опште је било прихваћено објашњење, премда нико није умео да каже због чега, да су негде измену доласка Освајача и подизања Диаспара била изгубљена сва сећања на примитивна времена. заборав је био тако потпун, да се тешко могло поверовати да је посреди пуки случај. Човечанство је изгубило своју прошлост, са изузетком неколико хроника које су сасвим могле да представљају предања. Пре Диаспара постојала су напросто само Рана Времена. У овом лимбу били су неразмрсиво преплетени први људи који су добили дуге кануе и први који су стигли до звезда. На далеком крају пустиње времена, сви су они стајали тик једни уз друге.

Алвин је имао намеру да сам превали још једном овај пут, али самоћа је представљала нешто са чим се увек није могло рачунати у Диаспару. Тек што је изишао из своје собе, када је срео Алистру, која није ништа предузела да створи утисак како се ту налази случајно.

Алвин никада није помислио да је Алистра лепа, из простог разлога што није имао прилику да се сусретне са људском ружноћом. Када је лепота општа појава, она губи моћ да усхитри срце, а само је њено одсуство у стању да изазове емоционалне последице.

Алвин је за тренутак осетио мрзовољу због овог сусрета, пошто га је он сећао на страсти које га више нису узбунивале. Још је био одвећ млад и самопоуздан да би осетио потребу за неком трајнијом везом, а када буде дошло време за то, он ће је можда тешко остварити. Чак и у најприсутнијим тренуцима, баријера његове јединствености испречавала се измену Алвина и његових љубавница. Без обзира на то што му је тело било сасвим уобличено и зрело, он је и даље био дечак и то ће остати још деценијама, док му другови један за другим буду призивали сећања на раније животе, остављајући га далеко иза себе. Већ се претходно суочавао са тим, што га је учинило подозривим пред сваким потпуним предавањем некој другој особи. Чак ће и Алистра, која је сада изгледала тако безазлена и непритворна, ускоро постати комплекс сећања и надарености далеко изван свих његових сутњи.

Алвинове пригушене зловоље нестало је за час. Ништа се није противило томе да Алистра поне са њим уколико то жели. Он није био себичан, нити је желео да попут неког тврдице пригрли само за себе ово ново искуство. Штавише, можда ће му њене реакције помоћи да више сазна.