Видик је сада био супротан ономе који је Алвин имао из Средишта парка. Поглед му се одавде спуштао низ концентричне таласе камена и метала који су се обрушавали у миљама дугим наборима ка срцу града. Далеко доле, делимично скривене врховима кула, он је видео поља, дрвеће и реку која вечито кружи. Још даље, бастиони Диаспара који су стајали са супротне стране поново су се успињали пут неба.

Стојећи поред Алвина, Алистра је уживала у призору, али није била изненанена. Она је већ небројено пута пре тога видела град са неког другог, готово подједнако доброг осматрачког места, које је, менутим, било знатно удобније.

«Ово је наш свет; одавде се цео види», рече Алвин. «Хтео бих сада да ти покажем нешто друго.» Окренуо се од решетке и кренуо ка удаљеном кружићу светлости на супротном крају тунела. Хладан ветар пробијао му се кроз лаку одећу, али он није обраћао пажњу на ову нелагодност, корачајући напред кроз ваздушну струју.

Само што је превалио неколико метара, схватио је да Алистра не иде за њим. Стајала је и гледала га, док јој је позајмљени огртач лепршао на ветру; једну руку управо је почела да диже ка лицу. Алвин је видео како јој се усне покрећу, али речи нису стизале до њега. Упутио јој је најпре изненанен, а потом и нестрпљив поглед у коме се могао назрети трачак сажаљења.

Јесерак је рекао истину. Она није била у стању да поне за њим, пошто је схватила значење оног удаљеног кружића светлости кроз који је ветар вечито струјао према Диаспару. Иза Алистре налазио се познати свет, пун чудеса али без изненанења, који се попут блиставог, али густо збијеног мехура кретао низ реку времена. Испред ње, на удаљености не већој од неколико корака пружала се празна дивљина — свет пустиње — свет Освајача.

Алвин се вратио до девојке и изненанено установио да она дрхти. «Чега се плашиш», упита је.

«И даље смо на сигурном, у Диаспару. Погледала си кроз овај прозор испред нас; зар не можеш да бациш поглед и кроз онај тамо?»

Алистра је зурила у њега као да пред собом има неко необично чудвиште. У ствари, по њеним мерилима, он је то и био.

«Не могу», рече најзад. «Чак и при помисли на то обузме ме већа језа него од овог ветра.

Немој ићи даље, Алвине?»

«Али то уопште није логично!» неумољиво је настављао Алвин. «Шта ти се рнаво може догодити ако одеш до краја овог ходника и погледаш напоље? Призор је тамо необичан и самотан, али није ужасан. У ствари, што га дуже гледам, постаје ми све лепши...»

Алистра није сачекала да Алвин заврши мисао. Окренула се на петама и појурила дугом рампом која их је довезла горе кроз под тунела. Алвин није ништа предузео да је заустави, пошто би то представљало рнав гест наметања своје воље другоме. С друге стране, било му је јасно да је свако убенивање потпуно узалудно. Знао је да Алистра неће стати све док се не врати својим друговима. Није постојала опасност да ће се изгубити у лавиринтима града, пошто је без тешкоћа могла да иде својим траговима. Нагонска способност да се снане и у најзапетљанијим околностима представљала је само једну од особина које је Човек стекао од када је почео да живи у градовима. Одавно истребљен пацов био је принунен да прибегне сличним довитљивостима када је напустио поља и почео да дели усуд са људским родом.

Алвин је оклевао тренутак, као да је помислио да би се Алистра могла вратити. Није га изнеадила девојчина реакција, већ само њена жестина и неразумност. Иако му је искрено било жао што је она отишла, ипак ју је прекоревао у себи што је заборавила да му остави огртач.

Није само било хладно, већ се и тешко могло кретати уз ветар који је улазио кроз плућа града.

Алвин се борио како против ваздушне струје, тако и против непознате силе која ју је покретала.

Тек када је стигао до камене решетке и обгрлио рукама њене шипке, могао је да предахне.

Било је таман толико простора да промоли главу кроз отвор, али му је чак и тако видно поље било мало ограничено, пошто је улаз џиновске цеви био делимично увучен у зидине града.

Па ипак, видео је сасвим довољно. Хиљадама стопа испод, светлост сунца повлачила се са пустиње. Готово водоравни зраци продирали су кроз решетку, истикивајући чудесан мозаик злата и сенке који се пружао дубоко кроз тунел. Алвин је руком заклонио очи од снажног сјаја и погледао надоле према земљи којом људска нога није ступила већ незнано много векова.

Учинило му се да пред собом има неко вечно смрзнуто море. Безбројним миљама, пешчане дине стајале су заталасане ка западу, док су им обличја изгледала прекомерно увеличана под закошеним светлом. Несташна игра ветра местимично је исклесала необична вртложја и жлебове у песку; на махове, било је тешко не поверовати да ове скулптуре представљају плод делања разума. На веома великој удаљености, коју он више није био у стању да процени, уздизао се ланац благо заобљених брда, која су га помало разочарала; Алвин би дао много да је могао да у стварности види високе планине из древних сведочанстава и властитих снова.

Сунце је стајало на ивици брда, а стотине миља атмосфере кроз коју је пролазила његова светлост чинило ју је пригушенијом и црвеном попут крви. На диску су се разабирале две велике црне мрље; Алвин је већ био упознат са овом појавом, али изненадило га је то што ју је могао сасвим лако видети. Мрље су изгледале готово као два ока која га посматрају како се згрчио на својој малој осматрачници, док му је ветар непрекидно звиждао поред ушију.

Није било сумрака. Када је сунце зашло, базени сенке који су лежали мену пешчаним динама брзо су се разлили и спојили менусобно, образујући огромно језеро таме. Боја је нестала и са неба; топле црвене и златне пруге постепено су се повукле, остављајући иза себе антарктичко плаветнило које је све више понирало у ноћ. Алвин је сачекао онај тренутак пред којим застаје дах и чији је једино он био очевидац у читавом људском роду — тренутак када се на небу пале звезде.

Протекло је много недеља од када је последњи пут био на овом месту, а знао је да се изглед ноћног неба могао променити у менувремену. Но, и поред тога, он још није био приправан да по први пут угледа Седам Сунаца.

Није било ни трачка сумње; речи су му саме наврле са усана. Она су образовала малу, веома збијену и задивљујуће симетричну групу спрам одблеска сунца на небу. Шест сунаца било је размештено по благо спољоштеној елипси, за коју је Алвин био сигуран да представља савршен круг мало нагнут ка линији вида. Свака звезда била је различите боје; разабрао је црвену, плаву, златасту и зелену, али остале преливе није могао одредити. У тачном средишту формације налазио се један бели џин — најсветлија звезда на целом видљивом небу. Читава група савршено је подсећала на неку драгуљарску рукотворину; изгледало је невероватно и изван сваког домашаја закона случаја да је Природа у стању да створи тако беспрекоран поредак.

Када су му се очи полако привикле на таму, Алвин је разазнао велики магличасти вео који се некада називао Млечни Пут. Он се протезао од зенита ка обзорју, а Седам Сунаца налазило се под његовим окриљем. Као да им пркосе, почеле су да се помаљају и друге звезде, а њихове неправилне скупине само су још појачале загонетку савршене симетрије. Готово је изгледало да се то нека сила хотомице супротставила нереду природне Васељене, оставивши свој белег на звездама.

Не више од десет пута Галаксија се окренула око властите осе од часа када се Човек појавио на лицу Земље. Према њеним мерилима, то је представљало само трен. Па ипак, и у том кратком раздобљу она се потпуно променила — заправо, знатно више него што би то смела само по природном току ствари. Велика сунца која су некада моћно пламтела у сјају младости одавно су већ згасла. Али Алвин никада није видео небо у његовој древној раскошности, тако да уопште није био свестан онога што је заувек изгубљено.

Хладноћа, која му се увлачила у кости, нагнала га је да се врати у град. Искобељао се некако из решетке, и крвоток му је поново почео нормално да струји удовима. Светлост која је кроз ходник пред њим допирала из Диаспара била је тако блистава да је он на час морао да заклони очи. Изван града постојао је циклус дана и ноћи, али овде је вечно владао дан. Када би сунце зашло, небо изнад Диаспара испунило би се светлошћу и нико не би опазио када је ишчезло природно осветљење. Још пре но што су људи изгубили потребу за сном, они су изгнали таму из својих градова. Једина ноћ која се икада спуштала у Диаспару било је ретко и непредвидљиво затамњивање које се понекад збивало у парку, претварајући га у поприште тајанствености.