Док их је експресни канал одвозио из гужве у средишту града, она није постављала никаква питања, што је било прилично необично. Заједно су прокрчили пут до централног одељка са великом брзином не обраћајући уопште пажњу на чудо под својим ногама. Неки инжењер из древног света сигурно би постепено полудео, покушавајући да схвати како то да један привидно чврст пут може на ивицама да буде фиксиран, док се у правцу средишта креће све већом брзином. Алвину и Алистри изгледало је сасвим природно да постоји такав тип материјала који на једном крају поседује потпуна својства чврстих тела, а на другом савршене особине течности.

Око њих, зграде су се све више пеле увис, као да је град износио своје бедеме спрам спољног света. Како би то било чудно, помисли Алвин, када би ови устремљени зидови постали прозрачни попут стакла и неко могао да осмотри живот унутра. Свуда око њега, налазили су се пријатељи које је познавао, пријатељи које ће једнога дана упознати, као и странци са којима се никада неће срести — премда је број ових последњих вероватно сасвим мали, пошто ће он током свог века упознати готово све житеље Диаспара. Већина њих седи у својим засебним собама, али то не значи да су сами. Довољно је да само уобликују своју жељу, и одмах ће се наћи, у сваком другом изузев у физичком смислу, у друштву било које особе за коју се определе. Нису се досанивали пошто су имали приступ у све што се збивало како на подручју маште тако и у стварности од тренутка када је град сазидан. За људе чији су умови били овако оспособљени, то је представљало потпуно задовољавајући живот. Да је он, менутим, у исти мах био и сасвим бескористан, то ни Алвин још није схватао.

Како су се Алвин и Алистра удаљавали из средишта града, број људи које су сретали на улицама постепено се смањивао, а када су се сасвим благо зауставили уз једну дугу платформу од светло обојеног мермера, никога више није било на видику. Закорачили су преко смрзнутог вртлога материје, где се твар од које је био саздан покретни пут претапала у своје првобитно стање, и угледали зид у коме су били пробијени сјајно осветљени тунели. Алвин се без оклевања определио за један и ушао у њега, док га је Алистра следила у стопу. Одмах их је захватило перистатично поље и управило напред, док су се они удобно завалили, посматрајући око себе.

Изгледало је сасвим невероватно да се налазе у тунелу дубоко под земљом. Уметност која је цео Диаспар употребила као своје платно овде се и те како исказала, а изнад њих чинило се да је небо отворено ка атмосферским ветровима. Свуда унаоколо уздизале су се градске куле, блистајући у сјају сунца. Није то био град који је Алвин познавао, већ Диаспар из једног знатно ранијег доба. Иако је већина великих здања изгледала позната, постојале су танане разлике које су доприносиле занимљивости призора. Алвин је пожелео да застане за час, али никада му није пошло за руком да успори вожњу кроз тунел.

Одвећ брзо су били благо изручени у велику, елиптичну просторију, коју су са свих страна окруживали прозори. Кроз њих су допирали искричави одсеви из вртова који су буктали блиставим цветовима. У Диаспару су још постојали вртови, али само у умовима уметника који су их замишљали. Разуме се, оваквог цвећа данас више није било на свету.

Алистра је била задивљена његовом лепотом, и очигледно у дубоком уверењу да ју је Алвин довео овамо да јој то покаже. Посматрао је на час како раздрагано иде од призора до призора, уживајући у њеном усхићењу приликом сваког новог открића. Постојало је на стотине таквих места у полунапуштеним зградама по периферији Диаспара, које су у беспрекорном стању одржавале скровите силе задужене да бдију над њима. Можда ће једнога дана плима живота поново похрлити овамо, али до тог тренутка ови древни вртови представјали су тајну која је припадала само њима.

«Морамо да кренемо даље», рече Алвин коначно. «Ово је тек почетак.» Он закорачи кроз један од прозора и опсене нестаде. Иза стакла није било никаквог врта, већ је почињао кружни пролаз који се стрмо закривљавао нагоре. И даље је видео Алистру на неколико стопа од себе, али је знао да она њега више не види. Девојка ипак није оклевала и тренутак касније обрела се поред њега у пролазу.

Под њиховим ногама, под је лагано почео да клизи унапред, као да је горео од нестрпљења да их поведе ка одредишту. Превалили су неколико корака по њему, али им је брзина ускоро постала тако велика да би даље кретање било сасвим сувишно.

Ходник је и даље водио навише, а после сто стопа скретао је тачно под правим углом. Али тога су само логички били свесни; сва чула су им говорила да хитају потпуно водоравним ходником. Чињеница да су се заправо кретали уз усправну цев дубоку хиљдама стопа није их испуњавала несигурношћу, пошто је отказивање поларизованог поља било незамисливо.

А онда је ходник поново почео да се спушта ‘надоле’, све док још једном није скренуо под правим углом. Кретање пода неприметно се успоравало, да би се он најзад потпуно зауставио на рубу дугачке дворане обложене огледалима, што је Алвину ставило до знања да је овде сасвим безнадежно пожуривати Алистру. Није ствар била само у томе да се неке женске особине уопште нису мењале још од Еве; нико, наиме, није био у стању да одоли опчињавајућој привлачности овог места. Колико је Алвин знао, у целом Диаспару није постојало ништа слично овоме. По ћудљивој замисли уметника, само је неколико огледала одражавало призор какав је заиста био — али и она су, Алвин је био увеен у то, стално мењала свој положај. И остала су, разуме се, одражавала нешто, али било је прилично збуњујуће видети себе како идете кроз средину која се стално преиначује и делује као да је из маште.

Понекад би се појавили људи који су некуда ишли у свету иза огледала; Алвин је у више наврата угледао прилике које је препознао. Убрзо му је постало јасно да није опазио ниједног пријатеља кога је знао из овог постојања. Кроз ум непознатог уметника он је гледао у прошлост и видео претходне инкарнације људи који живе данас. То га је растужило пошто се сетио властите јединствености; знао је да ма колико чекао пред овим непостојаним призорима, никада неће наићи на неки древни одјек самога себе.

«Имаш ли појма где се налазимо?» упита Алвин Алистру, када су завршили пут кроз огледала.

Алистра одмахну главом. «Негде близу руба града, претпостављам», узврати нехајно. «Изгледа да смо превалили добар комад пута, али не знам заправо колики.»

«Сада смо у Лораној Кули», одговори Алвин. «То је једна од највиших тачака у Диаспару.

Ходи, показаћу ти.» Ухватио је Алистру за руку и повео је из дворане. Није се могао видети никакв излаз, или на различитим местима облици пода указивали су на бочне ходнике. Ако бисте се примакли огледалу у некој таквој тачки, одраз би се разлучио у засведен пролаз светлости кроз који се могло ући у други ходник. Алистра се сасвим изгубила у овим кривудањима и скретањима, када најзад стигоше у један дугачак, савршено прав тунел кроз који је стално дувао прохладан ветар. Водоравно се пружао стотинама стопа у оба смера, тако да су му удаљени рубови изгледали као сићушни кругови светлости.

«Не допада ми се овде», пожали се Алисра. «Хладно је.» Она вероватно никада раније у животу није искушила праву хладноћу и Алвин је осетио да га помало пече савест. Требало је да јој благовремено скрене пажњу да понесе огртач, и то неки ваљан, пошто су готово сви огртачи у Диаспару имали искључиво украсну, а нимало заштитну вредност.

Будући да се девојка осећала неудобно искључиво његовом кривицом, он јој без речи пружи свој огртач. У овом гесту није, менутим, било никакве галантности; равноправност полова била је остварена одвећ давно да би такве конвенционалности опстале. Да су околности биле обрнуте, Алистра би таконе дала Алвину свој огртач и он би га аутоматски прихватио.

Није било непријатно корачати док им ветар дува у лена, и они су брзо стигли до краја тунела.

Крупно мрежаст камени филигран није им дозвољавао да наставе даље, што је било добро, пошто су стајали на самом рубу ничега. Велика ваздушна цев избијала је на окомито прочеље куле, тако да је испод њих зјапио понор дубок најмање хиљаду стопа. Налазили су се високо изнад спољних бедема града, док се под њима пружао призор Диаспара који је имао прилике да види тек мали број житеља овог света.