Сунце се сада налазило ниско на обзорју, а из пустиње је допирао прохладан поветарац. Али Јесерак још није одлазио, савланујући страх у себи; а онда је, по први пут у животу, угледао звезде.

Чак и у Диаспару, Алвин је ретко имао прилике да види такву раскош као што је била она која га је засенила када су унутрашња врата ваздушне коморе склизнула у страну. Ма шта да је иначе био, Господар сигурно није спадао у аскете. Требало је, менутим, да протекне извесно време пре но што је Алвину постало јасно да сва ова удобност не представља знак таште расипности; мали свет био је Господарево једино станиште током многих дугих путовања мену звездама.

Нигде се нису могли видети никакви управљачи, али велики, овални екран који је потпуно запремао супротни зид указивао је да то није обична просторија. Постављена у полукруг испред њега, налазила су се три ниска лежаја; остали део кабине заузимали су два мала стола и неколико меканих столица, од којих неке очигледно нису биле предвинене за људе.

Када се удобно сместио наспрам екрана, Алвин погледом потражи робота. На његово изненанење, овај је ишчезао; а онда га је опазио, шћућуреног у једном удубљењу испод закривљене таванице. Довезао је Господара кроз свемирска пространства на Земљу, а затим га је као слуга пратио у Лис. Сада је поново стајао спреман, као да минули еони уопште нису постојали, да се још једном лати своје старе дужности.

Алвин му упути једно експрементално наренење и велики екран пред њим оживе. Појавила се Лоранова Кула, необично скраћена у перспективи и привидно као да лежи постранце. Потоњи покушаји предочили су му призоре неба, града и великог пространства пустиње. Слика је била изврсна, готово неприродна и јасна, иако је изгледало да није употребљено никакво увећање.

Алвин је још мало вршио испробавања, све док му није пошло за руком да добије сваки призор који би пожелео; тада је био спреман за полазак.

«Одвези ме у Лис.» Налог је био једноставан, али како је брод могао да га изврши, када он сам није имао појма у ком се правцу налази одредиште? Алвин то раније није узео у обзир, а кад му је пало на памет, машина је већ хитала преко пустиње застрашујућом брзином. Слегнуо је раменима, прихватајући са захвалношћу чињеницу да сада има слуге мудрије од њега самог.

Било је тешко проценити размере призора који је промицао екраном, али са сваким минутом мора да је пролетало много миља. Недалеко од града, боја тла изненада се променила у тамносиву и Алвин је схватио да управо прелази преко корита неког од ишчезлих океана. Мора да се Диаспар некада налазио сасвим близу мора, мада о томе није било никаквог трага у древним сведочанствима. Ма колико да је стар град, океани су сигурно нестали знатно пре но што је он утемељен.

Стотинама миља касније, тле се оштро успело и пустиња се вратила. Једном је Алвин зауставио брод изнад необичног сплета изукрштаних линија, које су се слабо назирале кроз пешчани покров.

То га је за тренутак зачудило; дах је застајао при помисли да милијарде људи нису оставиле никаквог трага за собом сем ових бразди у песку.

Глатка закривљеност обзорја коначно је била прекинута, озубивши се планинама, које су се већ нашле испод њега готово у истом часу када их је опазио. Машина је сада успоравала и спуштала се ка земљи у великом луку дугом стотину миља. А онда је под собом спазио Лис, чије су шуме и небројене реке стварале призор тако непоредиве лепоте да за транутак он није могао да настави. На истоку, предео је био утонуо у сенку, а велика језера су се оцртавала попут локви још тамније ноћи. Али у правцу заласка сунца, воде су се пресијавале и искричиле светлошћу, одблескујући ка њему боје о којима он никада није сањао.

Није било тешко пронаћи Ерли, што је представљало срећну околност, пошто робот није могао даље да га води. Алвин је то очекивао и било му је помало мило што је открио извесна ограничења његових моћи. Било је сасвим невероватно да је он икада раније чуо за Ерли, што значи да положај села није ускладиштен у његове ћелије памћења.

После кратког испробавања, Алвин је приземио свој брод на оброку брда са кога је први пут угледао Лис. Машином се могло сасвим лако управљати; требало је само да назначи општу жељу, а робот би се побринуо за појединости. Претпостављао је да би он пренебрегао опасне или неизводљиве налоге, премда Алвин уопште није имао намеру да изда тако нешто уколико се може избећи. Алвин је био сасвим сигуран да нико није видео његов долазак. То му се чинило прилично важним, пошто није имао никакву жељу да се поново ухвати укоштац са Серанисиним менталним моћима. Науми су му још били неодренени, али од када је успоставио пријатељске односе са роботом, одстранио је сваку опасност. Робот је могао да дела као његов заступник, док би он остао на безбедном у броду.

Није срео никога на путу за Ерли. Било је необично седети у броду док вам се видно поље сасвим лако креће познатом стазом, а шапати шуме одзвањају у ушима. Још није био у стању да се потпуно поистовети са роботом, а и вештином управљања није баш највичније овладао.

Било је готово вече када је стигао у Ерли, а мале куће пливале су у локвама светлости. Алвин се држао сенке и већ је готово стигао до Серанисине куће када је откривен. Наједном се разлегло љутито, реско зујање и поглед су му запречили лепети крила. Нехотично се тргао пред овим налетом; а онда му је постало јасно шта се догодило. Криф је још једном изражавао своју одбојност према свему што је летело без крила.

Не хотевши да повреди дивно, али глупо створење, Алвин је зауставио робота и издржао кишу удараца што је могао постојаније. Иако је удобно седео на удаљености од једне миље, устукнуо би при сваком лепету; најзад је одахнуо када је Хилвар изишао да види у чему је ствар.

Када му се господар приближио, Клиф се повукао, и даље злокобно зујећи. У тишини која је потом уследила, Хилвар је неко време гледао робота, а онда се осмехнуо.

«Здраво, Алвине», рече. «Драго ми је што си се вратио. Или си можда још у Диаспару?»

По ко зна који пут, Алвин је осетио завидљиво дивљење према хитрини и тачности Хилваровог ума.

«Не», рече он, упитавши се истог часа колико јасно робот одражава његове речи. «Налазим се у Ерлију, не много далеко. Али за сада остајем овде.»

Хилвар се насмеја.

«Мислим да си у праву. Серанис ти је опростила, али што се Скупштине тиче... но, добро, то је друга ствар. Управо се сада одржава скуп, први који је икада приренен у Ерлију.»

«Хоћеш да кажеш», упита Алвин, «да су ваши већници дошли овамо? С обзиром на телепатске моћи којима располажете, такав сусрет ми се не чини неопходним.»

«Они су збиља ретки, али постоје тренуци када се сматрају пожељним. Нисам упућен у тачну природу кризе, али тројица сенатора су већ овде, а остали се сваког часа очекују.»

Алвин није могао обуздати осмех при помисли како се доганаји у Диаспару верно одражавају овде. Ма куда да се кретао, изгледало је да сада посвуда оставља за собом траг ужаснутости и узбунености.

«Мислим да не би било рнаво», рече, «ако бих могао да се обратим вашој Скупштини, под условом да то не угрози моју безбедност.»

«Смео би без бојазни да лично донеш овамо», рече Хилвар, «ако ти Скупштина обећа да неће поново покушати да ти запоседне ум. У супротном, боље би било да останемш ту где јеси.

Повешћу робота до сенатора... биће прилично усплахирени када га буду видели.»

Док је ишао за Хилваром у кућу, Алвина је прожео пријатан, али варљив осећај уживања и раздраганости. Сретао се са владарима Лиса на знатно равнијој нози него прошли пут; иако није био киван на њих, допадало му се сазнање да је сада господар ситуације и да му се у рукама налазе моћи које ни сам још није до краја разабрао.

Врата просторије у којој се одржавао скуп била су затворена и требало је да проне извесно време пре но што је Хилвар призвао пажњу на себе. Умови сенатора изгледали су у тој мери заокупљени да је било веома тешко уплести им се у мисаоне токове. А онда су се зидови невољно размакли и Алвин је брзо увео робота у просторију.