Тројица сенатора укочила су се у столицама када је он кренуо према њима, али је преко Серанисионог лица прострујао тек трептај изненанења. Можда ју је Хилвар већ упозорио, или је можда она очекивала да ће се Алвин раније или касније вратити.

«Добро вече», рече он веома учитиво, као да је ово заступничко наступање представљало нешто најприродније. «Решио сам да се вратим.»

Њихово изненанење прилично је надмашило Алвинова предвинења. Први се прибрао један млади сенатор пепељасте косе.

«Како си дошао овамо?» промуца.

Разлог његовог запрепашћења био је очигледан. Баш као и Диаспар, Лис је таконе запрео подземни пут.

«Зашто, па дошао сам овде на исти начин као и прошли пут», рече Алвин, не могавши да одоли искушењу да се не нашали на њихов рачун.

Двојица сенатора оштро погледаше трећега, који само рашири руке у знак осујећене резигнације. А онда поново проговори младић који му се већ обратио.

«Зар ниси наишао ни на какве потешкоће?» упита.

«Баш никакве», рече Алвин, решен да повећа њихову пометњу. Схватио је да му је то пошло за руком.

«Вратио сам се», настави он, «по слободном избору и зато што имам неке важне новости за вас. Менутим, с обзиром на нашу претходну несугласицу, за сада ћу остати по страни. Ако се појавим лично, да ли ми обећавате да више нећете покушати да ограничите моје кретање?»

За тренутак, нико није ништа проговорио и Алвин се упита какве се мисли сада бешумно измењују. А онда, Серанис проговори у име свих присутних.

«Нећемо више покушавати да те контролишемо, премда ни прошли пут нисмо били баш особито успешни.»

«Врло добро», узврати Алвин. «Доћи ћу у Ерли што брже могу.»

Сачекао је да се робот врати, а онда је, веома брижљиво, издао машини упутства и наложио јој да му их понови. Био је уверен да Серанис неће прекршити дату реч; па ипак, није било згорег да за сваки случај обезбеди узмак.

Када је изишао из брода, ваздушна комора се бешумно затворила за њим. Тренутак потом, зачуло се шаптаво хиссс... слично отегнутом уздаху изненанења, док је ваздух правио места броду који се успињао. Зачас, тамна сенка прешла је преко звезда, а онда је брод нестао.

Тек када је ишчезао са видика, Алвин је схватио да је починио сићушну, али кобну грешку, због каквих су пропадали и најбоље сковани планови. Заборавио је да су роботова чула знатно тананија од његових, а ноћ је била тамнија него што је очекивао. У више наврата, сасвим је скретао са стазе, а неколико пута је за длаку избегао судар са дрвећем. У шуми се готово није видео ни прст пред оком, а једном је нешто велико кренуло ка њему кроз шибље. Зачуло се слабашно пуцкетање гранчица и два смарагдна ока упреше се у њега са висине струка. Отео му се пругушени крик, а невероватно дуги језик храпаво му прене преко руке. Тренутак касније, снажно тело нежно се очеша о њега и продужи без шума. Није имао појма шта би то могло бити.

Коначно, светлости села промолише се кроз крошње, али више му није био потребан њихов путоказ, пошто му се стаза под ногама претворила у реку тамноплавог пламена. Маховина којом је корачао јасно се сјајила, а његове стопе остављале су тамне трагове, који су се полако губили иза њега. Био је то диван и очаравајући призор, а када се Алвин зауставио и убрао мало необичне маховине, она је минутима светлуцала у његовим скупљеним шакама пре но што јој је зрачење згасло.

Хилвар га је по други пут дочекао пред кућом и поново га најавио Серанис и сенаторина.

Поздравили су га опрезним и невољним поштовањем; ако су се и питали где се део робот, то ничим нису показали.

«Веома ми је жао», почео Алвин, «што сам био приморан да напустим вашу земљу на тако недостојан начин. Можда ће вас занимати да ништа лакше није било ни побећи из Диаспара.»

Сачекао је да ова опаска створи утисак, а онда је брзо додао: «Испричао сам мом народу све о Лису и предузео сам све што је било у мојој моћи да оставим што повољнији дојам. Али Диаспар не жели да има никаква посла са вама. Без обзира на све што сам изложио, он жели да предупреди мешање са подрененом културом.»

Осетио је велико задовољство, посматрајући реакцију сенатора; чак је и угланена Серанис благо променила боју на ове речи. Ако му поне за руком да у довољној мери окрене Лис и Диаспар једно против другог, решиће више од половине проблема. Обе заједнице упреће се из петиних жила да докажу надрененост властитог начина живота, тако да ће баријере измену њих убрзо морати да падну.

«Због чега си се вратио у Лис?» упита Серанис.

«Зато што хоћу да убедим вас, баш као и Диаспар, да сте починили грешку.» Није ништа казао о другом разлогу: да му се, наиме, у Лису налази једини пријатељ у кога може имати поверења и чија му је помоћ сада била потребна.

Сенатори су и даље ћутали, чекајући да он настави; Алвин је знао да посредством њихових очију и ушију све ово сада виде и чују многи други умови. Био је представник Диаспара и цео Лис судио је о њему по ономе што ће рећи. Одговорност је била велика и он задрхта при помисли на њу. Прибрао је мало мисли, а онда поново почео да говори.

Тема је била Диаспар. Описао је град онако како га је видео последњи пут, уснулог на прсима пустиње, са кулама које блистају попут очаравајућих дуга спрам неба. Из ризнице сећања призвао је напеве које су песници старине спевали у славу Диаспара, а онда је казивао о небројеним људима који су провели животе повећавајући му лепоту. Немогуће је, рекао им је, икада исцрпсти блага града, ма колико се живело; увек постоји нешто ново. Затим је описивао нека чуда која су произвели житељи Диаспара; покушао је да им дочара бар трачак љупкости коју су уметници прошлости створили за вечно дивљење будућих нараштаја. Питао се, помало замишљено, да ли је стварно музика Диаспара представљала последње звуке које је Земља одаслала ка звездама.

Саслушали су га до краја, не прекидајући га питањима. Када је завршио, било је веома касно и он се осетио уморним више него икада раније, бар колико га је сећање служило. Напор и узбунење дугог дана коначно су се почели одржавати на њему и готово истог часа он је утонуо у сан.

Када се пробудио, обрео се у непознатој просторији и било му је потребно извесно време да схвати да се више не налази у Диаспару. Са повратком свести и светлост се појачавала око њега; купао се у благом, хладњикавом зрачењу јутарњег сунца, које се сливало кроз сада прозирне зидове. Лежао је у дремљивој омамљености, присећајући се доганаја претходног дана и питајући се какве ли је силе сада ставио у покрет.

Уз нежан, музички тон, један од зидова почео је да се набира нагоре, на тако сложен начин да га око није могло сасвим разабрати. Кроз отвор који је настао промолио се Хилвар и погледао Алвина са изразом који је предтсављао мешавину шале и збиље.

«Сада када си се пробудио, Алвине», рече он, «можда ћеш ми најзад казати шта даље имаш у плану и како ти је пошло за руком да се вратиш овамо. Сенатори су управо отишли да виде у чему је ствар са подземним пролазом; није им јасно како си успео да се послужиш њиме. Питам се да ли је то уопште тачно.»

Алвин скочи из постеље и снажно се протегну.

«Можда је боље да их зауставимо», рече. «Не желим да само траће време. Што се тиче питања које си ми поставио, ускоро ћу ти показати одговор на њега.»

Сенатори су стигли тек у близину језера и две скупине измењаше лаке наклоне. Истражни одбор видео је да је Алвину познато куда се он запутио, а овај неочекивани сусрет очигледно га је довео у недоумицу.

«Бојим се да сам вас ноћас упутио на погрешан траг», рече Алвин весело. «Нисам дошао у Лис старим путем, тако да је ваш труд око његовог затварања био сасвим непотребан. Штавише, и диаспарско Веће таконе је запрело свој крај, али исто тако без стварног разлога.»

Лица сенатора представљала су огледало суште збуњености, док су решења смењивала једно друго у њиховим умовима.

«Како си онда стигао овамо?» упита вона. Изненада је блеснуо трачак разумевања у његовим очима и Алвин помисли да је овај почео да нагана истину. Питао се да није можда ухватио наренење које је његов ум управо послао преко планина. Али ништа није казао, већ је само у тишини упро прстом према северном делу неба.